Depresija kod narkomanije

Depresija i bolesti zavisnosti - depresija i alkoholizam

Zašto standardno lečenje narkomanije i alkoholizma daje slabe rezultate?

Uloga depresije kao uzročnika i razavoja bolesti zavisnosti je odavno poznata. Međutim, depresija se ne uzima uvek u obzir kod lečenja narkomanije, alkoholizma ili zavisnosti od sedativa. Ta činjenica na kraju dovodi do neuspeha u onim slučajevima gde se afektivni poremećaji ili pad raspoloženja dovode do zavisnosti ili recidiva.

Naše dugogodišnje iskustvo i proučavanje lečenja depresije i bolesti zavisnosti nam omogućavaju da ispitamo takvu uzajamnu zavisnost.

Ovo je tupična ispovest pacijenta koju smo prodiskutovali na seansi INFOTURN-a i koja liči na brojne druge situacije:

Pol je prvi put osetio tugu i pesimizam u svojoj 15-oj godini. Pubertetska hormonska kriza, zaoštravanje konkurencije u školi plus razočaranje u odnose sa devojkama su izazvali nesanicu, opsesije i nervozu. Adolescentu je bilo teško izraziti svoje nejasne emocije, a nije imao ni sa kim ni da razgovara, a da ne izazove potsmeh okoline. Od njega se očekivalo da dobro uči, disciplina i poštovanje prema starijima sa jedne strane i da bude "cool" među drugovima.

Zatim je Pol primetio da pivo i alkohol pomažu kako bi se malo opustio i zaboravio na svoje probleme. Međutim, olakšanje je trajalo kratko,a potom bi počela glavobolja kao i prekori roditelja sa svojim visokim očekivanjima. Pol se već nekoliko nedelja nalazi u stanju granične depresije, ali to niko nije primećivao. Uostalom, neobično ponašanje je karakterističo za pubertet, zar ne?

Polovo stanje nije primećivao niko sem dilera koji se uvek muvao blizu škole. On ima profesionalnu intuiciju za one kojima je teško, koji su nezadovoljni i ne uklapaju se u sredinu. Nalazio je svoje žrtve među tužnim i izgubljenim prolaznicima. Pol se više ne seća šta mu je diler tačno govorio: o sivom jesenjem vremenu, o monotonom životu, o glupim i nepravednim ljudima. Pol se samo sećao da je sve to doticalo samo srce i poklapalo se sa njegovim mislima. “Srodna duša – pomislio je Pol. Kakav pametan čovek, sve razume.”

- Kada mi je baš teško, ja pijem ovaj lek. Dobro pomaže. Uzmi, ako hoćeš, par tableta. Probaj kad ti bude loše – rekao je nepoznati tutnuvši čudne tablete sa sličicama u ruku Pola – ako ne pomogne ovo, naći čemo nešto drugo...

Već sledećeg dana je Polu bilo jako teško posle svađe sa roditeljima, sa drugovima u školi i sa svima redom. Čak i sa najboljim drugom koji ga je uvek podržavao. Osećaj krivice je zamenila mržnja prema sebi, očaj i bespomoćnost. Tada se setio jučerašnjih tableta.

Već za pola sata je Pol bio energičan, veseo i voleo ceo svet. Naročito je voleo svog dobrog spasioca. Neverovatna jasnost u glavi, lakoća i energija su trajale do uveče. Sledećeg jutra je nastupila još dublja depresija i to bez bilo kakvog razloga.

Tokom jednog meseca je isprobao sve što mu je predlagao ulični apotekar dok se nije zaustavio na sivkastom prašku koji se ušmrkivao u malim linijama. Pol je shvatio da je postao narkoman mnogo vremena kasnije, ali ga to nije mnogo brinulo. Sada je on bio najpopularniji momak u školi: samouverenost, hrabrost, društvenost i leporečivost, sve ono što mu je ranije toliko nedostajalo, postalo je deo njegovog karaktera. Više nije mogao ni da se seti šta je to depresija.

Ponovo je osetio depresiju i dugo vremena proveo u takvom stanju kada je 3 godine kasnije pošao na lečenje od heroinske zavisnosti. Odmah posle skidanja sa heroina je počela da ga muči dosada, praznina i neizreciva tuga i teret u grudima. Svet je postao bled, bezbojan, prazan. Nervirale su ga besmislene procedure, sedeo je otupljeno na grupnoj terapiji. Dosadile su mu bolničke aktivnosti i trudio se da ih izbegava. Javljale su se misli o smrti i sve češće se prisećao heroina.

Posle bolnice je svakog jutra pobeđivao samog sebe i pio blokatore. Trudio se da ne izlazi iz kuće kako ne bi sreo nikoga iz prošlog života. Treba priznati da se Polu i nije izlazilo niti je želeo da se druži sa nekim. Duševni umor, praznina i beskrajna tuga su ga preplavljale u talasima, a najgore je bilo ujutru. Bez ukusa i bez apetita je žvakao nekakvu hranu. Besciljno je hodao po kući, kao zombi. Tupo je gledao televizor. Trudio se iz sve snage da ne razmišlja o narkoticima, ali nije mogao da misli ni na šta drugo. Tada je on znao da je heroin jedini lek od depresije...

Šest mučnih meseci kasnije Pol je došao do zaključka da je njegov život besmislen, čak štetan i za njega samog i za one koji ga okružuju. Zaključao se u kupatilu i isekao vene. Kada su provalili vrata i pomogli mu, on je bio ravnodušan. Posle toga je mama počela da zaboravlja da mu daje blokator i uskoro je kupio heroin.

Posle toga je bilo još par pokušaja da se izleči od droge u bolnicama i rehabovima. Pokušao je da se i sam skine sa heroina, ali je apstinencija uvek postajala mučna kazna koja mu je davala prazninu i bespomoćnu tugu. Svakog puta je depresija dovodila do recidiva.

Posle još jednog detoksa u nizu i ugradnje impanta Naltrexona je Pol došao na program INFOTURN. Bilo je jasno da je bez lečenja depresije osuđen na ponovni krug: heroin – bolnica – heroin. Srećom, pravilno izabrani lekovi i holitička terapija su mu omogućili da povrati i održi dobro raspoloženje. Najvažnije je da je Pol uvideo da heroin nije jedino sredstvo koje pomaže kod depresije.