среда, 17. март 2010.

KAKO PREPOZNATI ZAVISNOST

 ...Roditelji se cesto pitaju kako prepoznati da njihovo dete uzima droge i što uèiniti kad se takav problem pojavi. Znakovi koji upozoravaju da se s detetom nešto dogaða su:

Promene u ponašanju:- izražena sklonost laganju, varanju, kradji, problemi s policijom;- napuštanje starih prijatelja, izbegavanje prièanja o novim;- posedovanje veæe kolièine novca;- èesta i bezrazložna ljutnja, nasilnièko ponašanje, razdražljivost i tajnovitost;- ljutnja i izbegavanje razgovora o drogama;- smanjena motivacija, nedostatak energije i samodiscipline, nizak stepen samopouzdanja;- smanjeno zanimanje za ranije aktivnosti i hobije. Opadanje školskog uspeha:- sve slabije školske ocene;- èesti neopradvani izostanci, lenjost. Znakovi telesnog propadanja:- teškoæe u pamæenju i koncentraciji;- slaba koordinacija pokreta, nepovezan, nejasan govor;- nezdrav izgled;- zapuštanje liène higijene;- zakrvavljene oèi, izrazito proširene ili sužene zenice;- poremeæaj ritma spavanja i prehrane;- gubitak telesne težine;- umor ili hiperaktivnost. Oèigledni znakovi zloupotrebe droga:- posedovanje pribora kao što su lule, cigaretni papir, ampule i male boèice, kapljice za oèi, špricevi, igle, nagorele kašike ili èepovi boca, vatice i sl.- posedovanje droga: razlièitih vrsta tableta, beli ,smeði prah, suvo lišæe, semenke, nepoznate biljke u cvetnjacima, perforisani komadiæi papira s crtežima, boce alkoholnih piæa, ili plin za upaljaèe koji brzo nestaje. Pronalaženje droga ili predmeta za upotrebu droge svakako treba shvatiti kao ozbiljan znak. Drugi nabrojeni znakovi nisu specifièni i ukazuju pre svega na to da se s detetom nešto dogaða. Promena frizure, naèina odevanja, govora i ponašanja ili raspoloženja, normalna je za adolescentsku dob. Katkad je teško razlikovati normalne i oèekivane promene ponašanja adolescenata od onih koje su posledica zloupotrebe alkohola i ostalih droga. Ljutnja, promene raspoloženja, gubitak interesa mogu ukazivati i na postojanje drugih problema, kao što je depresija. U svakom sluèaju, ako su promene izrazite i dugotrajne, zahtevaju pažljivije promatranje.Roditelji èesto pitaju može li se i kako utvrditi postojanje neke supstance u telu. Najjednostvnije je uèiniti analizu urina i utvrditi postoje li tragovi droge u njemu, a to se može uèiniti u laboratoriju ili kod kuæe, pomoæu trakica ili ploèica koje se nabavljaju u apoteci. Tako se može smanjiti sumnja, ali pritom treba biti oprezan. Pre svega, nikako ne treba terati dete na testiranje urina. Ono to može doživeti kao poniženje i tako æe se zatvoriti svaka daljnja moguænost komunikacije. Kod testova uèinjenih kod kuæe takoðe treba biti oprezan i imati na umu da oni nisu potpuno sigurni i da postoji moguænost lažno pozitivnih nalaza. Svaki tako dobijen pozitivan nalaz trebalo bi dodatno proveriti u laboratoriji. U svakom sluèaju, o primeni testova urina najbolje je posavetovati se sa struènjacima koji se bave problemom ovisnosti. Kako voditi poverljiv razgovor Nikada ne poèinjite razgovor i ne ulazite u sukob s detetom dok je pod uticajem alkohola ili neke druge droge Prièekajte da se otrezni i tada svoje sumnje iznesite smireno i objektivno To nije lako, zato prihvatite pomoæ drugih èlanova porodice ako je potrebno ...

уторак, 16. март 2010.

Depresija kod narkomanije

Depresija i bolesti zavisnosti - depresija i alkoholizam

Zašto standardno lečenje narkomanije i alkoholizma daje slabe rezultate?

Uloga depresije kao uzročnika i razavoja bolesti zavisnosti je odavno poznata. Međutim, depresija se ne uzima uvek u obzir kod lečenja narkomanije, alkoholizma ili zavisnosti od sedativa. Ta činjenica na kraju dovodi do neuspeha u onim slučajevima gde se afektivni poremećaji ili pad raspoloženja dovode do zavisnosti ili recidiva.

Naše dugogodišnje iskustvo i proučavanje lečenja depresije i bolesti zavisnosti nam omogućavaju da ispitamo takvu uzajamnu zavisnost.

Ovo je tupična ispovest pacijenta koju smo prodiskutovali na seansi INFOTURN-a i koja liči na brojne druge situacije:

Pol je prvi put osetio tugu i pesimizam u svojoj 15-oj godini. Pubertetska hormonska kriza, zaoštravanje konkurencije u školi plus razočaranje u odnose sa devojkama su izazvali nesanicu, opsesije i nervozu. Adolescentu je bilo teško izraziti svoje nejasne emocije, a nije imao ni sa kim ni da razgovara, a da ne izazove potsmeh okoline. Od njega se očekivalo da dobro uči, disciplina i poštovanje prema starijima sa jedne strane i da bude "cool" među drugovima.

Zatim je Pol primetio da pivo i alkohol pomažu kako bi se malo opustio i zaboravio na svoje probleme. Međutim, olakšanje je trajalo kratko,a potom bi počela glavobolja kao i prekori roditelja sa svojim visokim očekivanjima. Pol se već nekoliko nedelja nalazi u stanju granične depresije, ali to niko nije primećivao. Uostalom, neobično ponašanje je karakterističo za pubertet, zar ne?

Polovo stanje nije primećivao niko sem dilera koji se uvek muvao blizu škole. On ima profesionalnu intuiciju za one kojima je teško, koji su nezadovoljni i ne uklapaju se u sredinu. Nalazio je svoje žrtve među tužnim i izgubljenim prolaznicima. Pol se više ne seća šta mu je diler tačno govorio: o sivom jesenjem vremenu, o monotonom životu, o glupim i nepravednim ljudima. Pol se samo sećao da je sve to doticalo samo srce i poklapalo se sa njegovim mislima. “Srodna duša – pomislio je Pol. Kakav pametan čovek, sve razume.”

- Kada mi je baš teško, ja pijem ovaj lek. Dobro pomaže. Uzmi, ako hoćeš, par tableta. Probaj kad ti bude loše – rekao je nepoznati tutnuvši čudne tablete sa sličicama u ruku Pola – ako ne pomogne ovo, naći čemo nešto drugo...

Već sledećeg dana je Polu bilo jako teško posle svađe sa roditeljima, sa drugovima u školi i sa svima redom. Čak i sa najboljim drugom koji ga je uvek podržavao. Osećaj krivice je zamenila mržnja prema sebi, očaj i bespomoćnost. Tada se setio jučerašnjih tableta.

Već za pola sata je Pol bio energičan, veseo i voleo ceo svet. Naročito je voleo svog dobrog spasioca. Neverovatna jasnost u glavi, lakoća i energija su trajale do uveče. Sledećeg jutra je nastupila još dublja depresija i to bez bilo kakvog razloga.

Tokom jednog meseca je isprobao sve što mu je predlagao ulični apotekar dok se nije zaustavio na sivkastom prašku koji se ušmrkivao u malim linijama. Pol je shvatio da je postao narkoman mnogo vremena kasnije, ali ga to nije mnogo brinulo. Sada je on bio najpopularniji momak u školi: samouverenost, hrabrost, društvenost i leporečivost, sve ono što mu je ranije toliko nedostajalo, postalo je deo njegovog karaktera. Više nije mogao ni da se seti šta je to depresija.

Ponovo je osetio depresiju i dugo vremena proveo u takvom stanju kada je 3 godine kasnije pošao na lečenje od heroinske zavisnosti. Odmah posle skidanja sa heroina je počela da ga muči dosada, praznina i neizreciva tuga i teret u grudima. Svet je postao bled, bezbojan, prazan. Nervirale su ga besmislene procedure, sedeo je otupljeno na grupnoj terapiji. Dosadile su mu bolničke aktivnosti i trudio se da ih izbegava. Javljale su se misli o smrti i sve češće se prisećao heroina.

Posle bolnice je svakog jutra pobeđivao samog sebe i pio blokatore. Trudio se da ne izlazi iz kuće kako ne bi sreo nikoga iz prošlog života. Treba priznati da se Polu i nije izlazilo niti je želeo da se druži sa nekim. Duševni umor, praznina i beskrajna tuga su ga preplavljale u talasima, a najgore je bilo ujutru. Bez ukusa i bez apetita je žvakao nekakvu hranu. Besciljno je hodao po kući, kao zombi. Tupo je gledao televizor. Trudio se iz sve snage da ne razmišlja o narkoticima, ali nije mogao da misli ni na šta drugo. Tada je on znao da je heroin jedini lek od depresije...

Šest mučnih meseci kasnije Pol je došao do zaključka da je njegov život besmislen, čak štetan i za njega samog i za one koji ga okružuju. Zaključao se u kupatilu i isekao vene. Kada su provalili vrata i pomogli mu, on je bio ravnodušan. Posle toga je mama počela da zaboravlja da mu daje blokator i uskoro je kupio heroin.

Posle toga je bilo još par pokušaja da se izleči od droge u bolnicama i rehabovima. Pokušao je da se i sam skine sa heroina, ali je apstinencija uvek postajala mučna kazna koja mu je davala prazninu i bespomoćnu tugu. Svakog puta je depresija dovodila do recidiva.

Posle još jednog detoksa u nizu i ugradnje impanta Naltrexona je Pol došao na program INFOTURN. Bilo je jasno da je bez lečenja depresije osuđen na ponovni krug: heroin – bolnica – heroin. Srećom, pravilno izabrani lekovi i holitička terapija su mu omogućili da povrati i održi dobro raspoloženje. Najvažnije je da je Pol uvideo da heroin nije jedino sredstvo koje pomaže kod depresije.


Narkomanske igre "Narkoman sam, tim se dičim"

Narkoman sam, tim se dičim


Osobe koje uzimaju droge se u odnosu na sopstveni stav prema uzimanju droga mogu podeliti na dve grupe: na one koji su ambivalentni (koji su u unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji želi da se drogira i dela sebe koji smatra da to nije baš u redu) i na one koji smatraju da je sasvim u redu to što se drogiraju. Stručni izraz za prvi slučaj je ego-distono drogiranje (osoba se drogira, ali smatra da to nije dobro, da je to problem i da bi jednog dana trebalo da prestane), a za drugi je ego-sintono drogiranje (osoba je uverena da je drogiranje potpuno ispravno i u tome ne vidi nikakav problem).

Zbog toga osobe koje se ego-sintono drogiraju nazivamo ponosni narkomani. Ponosni narkomani se, opet, mogu podeliti u dve kategorije. U jednoj su oni koji javno izražavaju i pokazuju svoj ponos na to što se drogiraju tako da ih zovemo otvoreno ponosni narkomani, a u drugoj su oni koji su ponosni na svoje drogiranje samo onda kada su među svojim, proverenim ljudima, skrivajući svoje drogiranje od javnosti i od autoriteta, pa ih zovemo tajno ponosni narkomani.

Dok otvoreno ponosni narkomani stavljaju svoje opredeljenje u svoju personu, u svoje javno „ja“, u izlog svoje ličnosti, tako da ih često možemo prepoznati na ulici samo na osnovu izgleda, tajno ponosni narkomani se trude da iz svoje persone uklone svaki nagoveštaj toga da se drogiraju kako ih niko ne bi povezao s uzimanjem droga i kako bi izbegli eventualne probleme koje bi zbog saznanja da se drogiraju mogli imati sa svojom okolinom.

Otvoreno ponosni narkomani ulaze u društvenu ulogu uzimaoca droga i često se ponašaju kao javne ličnosti, kao neko ko je socijalno veoma važan i značajan upravo zbog toga što se drogira. To su osobe koje su se poistovetile s narkomanskim identitetom i društvenom ulogom narkomana. Cela njihova pojava je poruka koja bi mogla glasiti: „Ja se drogiram, pa šta? Drogiranje je super!” Neki od ovih narkomana su pravi ideolozi drogiranja: studiraju knjige, čitaju članke i pretražuju Internet, tako da imaju mnogo informacija o ovoj pojavi.

Na osnovu toga oni razvijaju čitavu malu liberalnu filozofiju kojom opravdavaju ovakav način života, ističu da je drogiranje izbor na koji svako ima pravo, dokazuju da oni koji se ne drogiraju nisu ništa bolji od njih, da se ljudi ne drogiraju samo zato što se boje i zato što ne znaju kako je to super, kako treba legalizovati neke ili sve droge i slično. Kada je to spojeno s rečitošću, inteligencijom i prijatnim izgledom, ovi ljudi postaju pravi politički aktivisti, moćni ubeđivači, provokatori i propagatori narkomanske ideologije. U tom smislu su oni socijalno štetni jer deluju prozelitistički, nagovarajući i navodeći druge da se drogiraju. Drugim rečima, oni su moćni igrači igre"navlačenje".

Tajno ponosni narkomani deluju na sličan način kao i otvoreno ponosni narkomani, ali u ograničenom socijalnom okruženju. Ovakva osoba će u novom društvu, tek kada dobro ispita teren i upozna ljude, predstaviti sebe kao nekoga ko se drogira i, eventualno, pozvati druge da probaju i da joj se pridruže u drogiranju.

Savremene urbane supkulture mladih se organizuju oko nekoliko određenih ideja i vrednosti, što je praćeno nošenjem određene uniforme (imidža), slušanjem određene vrste muzike i, ne tako retko, uzimanjem određene vrste droge. Ova „plemena” mladih često ispoljavaju prezir prema drugim supkulturama mladih s kojima koegzistiraju. Preziru se tuđe vrednosti, imidž i stil, muzika koja se sluša, pa i droge koje se koriste.

U tom smislu se može doživeti da ponosni pripadnik jedne supkulture, koji je istovremeno i ponosni konzument jedne droge, tokom igranja svoje varijante igre “drogiran i ponosan”, s iznenađujuće snažnim prezirom govori o drogama koje on ne koristi i o ljudima koji ih koriste („pravim narkomanima”), a sve s ciljem isticanja uporednih prednosti „svoje” droge i njene neškodljivosti. Često je u ovim izjavama argument da izabrana droga „ne izaziva fizičku zavisnost” i da, prema tome, i „ne može biti prava droga”.

Glavna igra ponosnih narkomana, bilo javnih bilo tajnih, je igra “drogiran i ponosan”. Ova igra je prvenstveno spoljašnja, ali se igra i u unutrašnjem socijalnom polju. Cilj igrača ove igre je da dokaže da je stav prema drogama lakmus-papir za identifikaciju tipova ljudi. Pretpostavka od koje se polazi u igri "drogiran i ponosan" je da svi ljudi koji su OK moraju, po definiciji, imati pozitivno mišljenje o drogama. Prema tome, samo oni ljudi koji ili nisu OK po svojoj prirodi ili koji o drogama nisu informisani na pravi način, mogu imati loše mišljenje o drogama. Zbog toga je cilj dokazati da osoba koja ima negativan stav o drogama – ili nema blage veze o tome ili je kao osoba totalni idiot. U tom smislu, igra “drogiran i ponosan” je provokacija koja traži i izaziva Progonioca.

Igru »"drogiran i ponosan" uvek startuje ponosni uzimalac droga u ulozi Provokatora, početnim potezom koji zovemo bacanje udice, koji sadrži direktnu ili indirektnu poruku: „Droga (drogiranje, efekat droge) je nešto super!”. Kada je početni potez verbalan, osoba može „slučajno” otkriti detalj iz svog života: „A u Maroku smo stalno bili naduvani” – što ima posebnu težinu intimizirajuće transakcije jer se otkrivanjem svoje „tajne” odnos s drugim definiše kao blizak, poverljiv i prisan – ili se veoma pozitivno govori o trećim osobama za koje se zna da uzimaju droge, ili, pak, uopšteno o samoj pojavi. U svim ovim slučajevima osoba ili pokušava da napravi kontakt preko droga ili skreće razgovor na temu droga.

Osobe koje igraju "drogiran i ponosan" smatraju da više vrede samim tim što uzimaju neke droge (igra »"da, tačno je – ja se drogiram"). Zbog toga one tokom samopredstavljanja i ističu droge u prvi plan. Veoma sličan mehanizam primećujemo kod jedne kategorije fudbalskih navijača. Na primer, osoba koja navija za "Crvenu zvezdu" smatra da samim tim vredi više od onih koji navijaju za "Partizan" ili neke druge klubove. Zbog toga ona u svim prilikama ponosno nosi svoj crveno-beli šal, stavljajući svima na znanje svoje opredeljenje i očekujući od drugih neku reakciju.

Na ovu provokaciju drugi mogu reagovati na tri načina: pozitivno, negativno ili ravnodušno, u zavisnosti od toga da li su simpatizeri, protivnici ili su nezainteresovani. Na sličan način, osoba koja se predstavila kao ponosni uzimalac droga očekuje simpatizere ili protivnike. Ravnodušni joj najmanje odgovaraju jer nisu zainteresovani za tu vrstu razmene.

Sutra: Naduvati se i provocirati

Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“.

http://www.blogovnik.com

Narkomanska igra "Stari dzanki"

Stari Džanki kao unutrašnja igra


Kada se stari džanki igra kao unutrašnja igra, njen cilj je potvrđivanje superiornog statusa unutar hijerarhijske piramide u supkulturi uzimalaca. Igru STARI DŽANKI igraju i oni koji zaista jesu i oni koji se samo predstavljaju kao stari narkomani. Ona se može igrati difuzno - u odnosu na sve ostale narkomane u gradu; ili relativno i odnosu na naromane koji su prisutni u društvu ili čije je ime neko pomenuo. Suština igre je, dakle, u tome da se osoba pravi važna predstavljajući sebe kao veoma iskusnog narkomana. Kao i u drugim stvarima, i ovde ima preterivanja i laganja, naročito onda kada su svedoci umrli i ne mogu da potvrde. Postaje veoma važno ko je ranije počeo da se fiksa, ko je koga prvi put ufiksao, ko ima jače krize, ko je koga poznavao i slično. Dakle, STARI DŽANKI je psihološka i socijalna manifestacija narkomanskog identiteta i želje za osećajem lične vrednosti i socijalne cenjenosti. Veoma je važno znati da je ovakva narkomanska persona u svojoj osnovi sistem odbrane od prikrivenog ili potpuno potisnutog očaja, osećanja lične bezvradnosti i promašenosti. Zbog toga jake konfrontacije ove igre i narkomanske persone u terapijskom kontekstu mogu rezultirati snažnim depresivnim reakcijama i suicidnim porivima.



Stari Džanki kao spoljašnja igra


Kada se STARI DŽANKI igra kao spoljašnje igra, transakcije se odvijaju na relaciji uzimalac droga - osoba (ili osobe) koja ne uzima droge. Cilj je isti: impresionirati druge (u ovom slučaju nenarkomane) svojim likom i delom.
Spoljašnja igra STARI DŽANKI jeste oblik prikrivenog samoreklamiranja. Igrač je pobedio kada su drugi impresionirani ili šokirani njegovom egzotičnom biografijom i zanimljivim životnim iskustvom. Dakle, cilj je ostaviti utisak, po mogućnosti pozitivan, ali i negativan utisak, poput zgražavanja je mnogo bolji od ravnodušnosti.
Drugi način da se STARI DŽANKI igra kao spoljašnja igra je iz pozicije „pokajnika". Reč je o osobi koja se još uvek drogira, ali eto konačno „uviđa" kako to nije dobro, ili o osobi koja je apstinent u početnim fazama nekog terapijskog programa. Tipično je da u svojim nastupima osoba na socijalnom nivou komunikacije negativno govori o drogama i uzimanju droga, predstavljajući sebe kao žrtvu drogiranja, dok se istovremeno na psihološkom nivou komunikacije hvališe svojim narkomanskim iskustvom. Kulminacija pokajničke varijante igre STARI DŽANKI je kad se ona odigra u nekom mediju masovnog komuniciranja, najbolje na televiziji. Iz želje da postanu poznati, ovi igrači s lakoćom prihvataju novinarske pozive da ispričaju svoju životnu priču „kako bi mladi znali kojim putem ne treba da krenu." Ovakav igrač se čak može i uključiti u borbu protiv narkomanije i nastupati na raznim preventivnim tribanama nudeći sebe i svoje životno iskustvo kao nešto što drugima ne sme biti uzor.
Cilj ovakvih autoetiketiranja je ostvarenje određenih socijalnih i psiholoških dobiti, jer je narkomanu važno da bude prepoznat i cenjen kao takav. Ovo je sasvim razumljivo jer kada neko ko je godinama bio na heroinu prestane da ga uzima i odbaci narkomanski identitet i ulogu, tada, poredeći se sa svojom generacijom, uviđa šokantnu istinu da je totalni gubitnik: bez škole, bez prijatelja, bez imanja i slično. Zbog toga je mnogima traženje afirmacije i stroukova u ulozi starog džankija jedina alternativa.
Važno je razlikovati iskrene pokajnike od „pokajnika" koji su u stvari igrači igre STARI DŽANKI. Jedini kriterijum je analiza suptilnih psiholoških poruka koje emituje ovakva osoba. Dok je igrač prikriveno ponosan na svoj narkomanski staž, stvarno izlečeni narkoman ne emituje takve poruke. On o svojoj prošlosti priča sa distancom, objektivno i ozbiljno.

(isečak iz knjige dr. Zorana Milivojevića "Igre koje igraju narkomani")

четвртак, 11. март 2010.

Vrste detoxikacije od opijata (heroina, metadona...)

Osamdesetih godina je izrađena brza detoksikacija za bezbolno odvikavanje organizma od heroina i drugih opijata. Već tri decenije se ta anesteziološka metoda intenzivno primenjuje u Americi, Izraelu, Rusiji, Engleskoj i drugim zemljama. Za to vreme se metoda usavršavala i postajala sve udobnija i bezopasnija. Takvu medicinsku proceduru obavljaju specijalno pripremljeni timovi lekara i medicinskih sestara, međutim, i u današnje vreme ta procedura ne odgovara svakome i lekari vrše pažljiv odabir pacijenata za takozvani "rapidni detoks".

Kod ultra brzog detoksa se obavlja sledeće:


- Indukcija pacijenta u medikamentozni san ili anesteziju
- Zaštita organa i organizma u celini za vreme brzog čišćenja od heroina i drugih opijata plus monitoring vitalnih funkcija pacijenta pomoću specijalne aparature
- Prevencija sindroma apstinencijske krize i zaštita pacijenta od bola, preopterećenosti srca i vegetativnih disfunkcija u toku sna
- Čišćenje ćelija organizma od narkotika pomoću specijalnih lekova antagonista
- Kontrola detoksikacije organizma i odsustva sindroma apstinencijske krize
- Postepeno buđenje pacijenta i medicinska zaštita od preostalih sindroma apstinencijske krize pod prismotrom medicinskog osoblja.

Posle ultra brze detoksikacije možete osetiti kratkotrajnu malaksalost i pospanost. Međutim, već nekoliko časova kasnije se vraća snaga, apetit i potpuna fizička i psihička funkcionalnost. Organizam je pripremljen za protivrecidivnu zaštitu pomoću naltrexon depoa (naltrexon implanta koji se popularno naziva "blokator" ili "čip").

Veoma je važno znati da ultra brza detoksikacija uspešno otklanja simptome fizičke opijatske zavisnosti. Međutim, psihička kriza ili psihička zavisnost, patološka potreba za narkotikom ostaju prisutni i neophodno je posebno lečenje za otklanjanje istih.



Buprenorfinska (subutex) detoksikacija u okviru bolničkog lečenja traje 5 do 7 dana


Detoksikacija buprenorfinom je varijanta brze detoksikacije koji se primenjuje od 90-ih godina u USA i nekim evropskim zemljama. Buprenorfinska detoksikacija obično traje od 5 do 7 dana i daje pacijentu mogućnost udobnog, bezbolnog i postepenog prelaza u čisto stanje. Postepeno čišćenje od opijata sprečava fizički i psihički stres pacijenta.

Buprenorfin je agonist-antagonist opijatnih receptora koji ne izaziva euforiju ni rast tolerancije i ne preti rizikom od predoziranja za razliku od metadona. On omogućava prekid upotrebe opijata (heroin, metadon, morfijum, substitol, kompensan) u roku od nekoliko dana i to lako i bezbolno. Posle provere odsustva narkotika u organizmu je moguća intervencija pomoću protivrecidivnog naltrexon implanta.



Detoksikacija tramadolom traje 4 do 5 dana


Odvikavanje od heroina (umerene doze) i drugih opijata pomoću redukcije tramadola je druga verzija brze detoksikacije koja se praktikuje već nekoliko decenija
Tramadol je agonist-antagonist opijatskih receptora.
Redukcija tramadola u kombinaciji sa individualnom farmakoterapijom je odlična prevencija simptoma apstinencijske krize za mnoge pacijente. Ona pruža mogućnost čišćenja od narkotika na veoma udoban način i za kratko vreme – 4 do 5 dana (u retkim slučajevima duže).


Tačna informacija o vrstama supstance i dozama je od vitalnog značaja u cilju planiranja najboljeg modela opijatske detoksikacije u Vašem individualnom slučaju.


Sem navedenih, postoje i druge metode bezbolne detoksikacije od narkotika - "skidanje bez krize", kako to nazivaju sami pacijenti.

Tačna informacija o vrstama supstance kao i dozama je od vitalnog značaja u cilju planiranja bezopasnog i konfortnog lečenja.






Health


Rad i posledice uzimanja heroina

Heroin se konzumira ušmrkavanjem (brzo se apsorbira preko sluznice nosa), pušenjem (zagrijavanje heroina na aluminijskoj foliji i udisanje njegovih para - tzv. "chasing the dragon", "hvatanje zmaja") ili injekcijom (intravenozno). Priče o potkožnom ili intramuskularnom ubrizgavanju heroina su još neke od apsurdnih dezinformacija (takav unos otopine heroina pomiješanog s kiselinom izaziva neizdržive bolove i otekline sklone infekcijama koje traju mjesecima. Pušenjem heroin stiže do mozga za svega 7 sekundi, a najjači, euforični efekt osjeća se nakon 5-7 minuta, dok se kod intravenoznog uzimanja to događa za 10-20 sekundi. Doza ovisi o načinu uzimanja i toleranciji (intravenozno bez tolerancije 5-10 mg, pušenje 15-25 mg), a isto tako i jačina djelovanja i trajanje (obično 3-5 sati).

Inicijalni efekt odmah nakon uzimanja je ogroman, euforičan val kojeg prate osjećaji opuštenosti i topline, sigurnosti, nestajanja boli, tjeskobe i napetosti. Ljutnja, frustracije i agresivnost nestaju, a javljaju se sigurnost i ljubav prema sebi. Nakon prolaska početne euforije javlja se ugodan, opušten osjećaj zadovoljstva i smirenosti. Ponekad, posebno kod prvih uzimanja, moguća je mučnina i povraćanje.

Heroin je depresant centralnog živčanog sustava: usporava srce, disanje, smanjuje krvni tlak, uzrokuje širenje krvnih žila i smanjenu aktivnost crijeva, što uzrokuje zatvor. Osim prevelike doze, velik je rizik kod istovremenog uzimanja heroina nakon alkohola ili tableta za smirenje, ili prilikom velikog umora, takva kombinacija višestruko usporava disanje i otkucaje srca, i uslijed nedostatka kisika dovodi do nesvjestice i smrti.
Djelovanje nakon dugoročnog uzimanja [uredi]

Heroin izaziva vrlo jaku fizičku i psihičku ovisnost. Fizička ovisnost je stanje poremećenog funkcioniranja organizma nakon prestanka unošenja droge. Karakterizira ju pojava apstinencijske krize 24-48 sati nakon zadnjeg uzimanja heroina. Simptomi uključuju midrijazu, nemir, bol u mišićima i kostima, mučninu, nesanicu, proljev, znojenje (ekstremno pojačano lučenje žlijezda), nadraženost sluznica (curenje nosa, kihanje), groznicu i povraćanje. Traju obično 7-10 dana, ali ponekad i 3-4 puta duže, ako se radi o narkomanu sa dugim "stažom", ili ako apstinira od metadona, koji uzrokuje još puno neugodniji i jači apstinencijski sindrom, koji i traje puno više vremena.

Psihičku ovisnost teže je nadvladati, a karakterizirana je izrazitom željom za svakodnevnim uzimanjem droge koju je potpuno nemoguće kontrolirati, negiranjem problema i promijenjenim shvaćanjem stvarnosti. Ne razmišljajući racionalno, osoba je pod utjecajem ogromne želje za drogom nesvjesna bilo kakvih rizika i posljedica njenog uzimanja, heroin postaje jedina svrha koja dovodi do prekida skoro svih ostalih aktivnosti, a ukoliko ga ne uzme, osjeća se nervozno, razdražljivo i napeto.

Dugoročna upotreba stvara toleranciju: potrebne su sve veće količine za postizanje euforičnog efekta, koji nakon nekog vremena potpuno nestaje pa se heroin uzima samo radi olakšanja i da se izbjegnu neugodni fizički i psihički simptomi. Apstinencija smanjuje razinu tolerancije, pa je česti uzrok smrti uzimanje smrtonosne količine na koju je tijelo prije bilo naviklo.
Posljedice dugoročnog uzimanja [uredi]

Dugotrajna upotreba heroina uzrokuje mnoge štete, koje ne moraju nužno biti povezane sa drogom. Često dolazi do velikih socijalnih problema, koji su posljedica trošenja ogromnih iznosa novca za zadovoljavanje potreba o drogi ovisnog organizma (korisnici koji su stekli ovisnost injiciraju svoju dozu 2-4 puta dnevno), a i do zanemarivanja prehrane i ostalih uvjeta života, što može biti uzrok mnogim bolestima. Opće posljedice dugotrajne ovisnosti su emotivno, fizičko, psihičko i socijalno propadanje i gubitak interesa za bilo kakvu komunikaciju ili aktivnost osim nabavljanja droge. Osim korištenja nečistih igala i ostalog pribora za injiciranje, i seksualni odnosi bez zaštite pridonose prenošenju zaraznih bolesti: hepatitisa B i C, AIDS-a, tetanusa i drugih. Ušmrkavanje uzrokuje oštećenja nosne sluznice.

Velik je rizik od nečistoća koje heroin neizbježno sadrži: npr. otrovanje (strihnin), vrlo opasne infekcije uzrokovane vlaknom iz filtera (kroz koji se otopina heroina uvlači u špricu) koji uspije proći kroz iglu, a koji se obično radi od filtera cigarete, često nečistim prstima, slučajna povreda živca na mjestu uboda iglom, koji može dovesti do utrnuća uda (koje može potrajati mjesecima) - ili začepljenje sitnih kapilara ako čestice nisu potpuno topljive u vodi (uzrokuje odumiranje stanica na manjim površinama srca, pluća, jetre, bubrega ili mozga).

Ostale fizičke posljedice uključuju ožiljke, propadanje vena, bakterijske infekcije krvožilnog sustava, čireve i druge infekcije i razne tipove upale pluća i tuberkulozu.

Istorija opijata

Povijest opijata ne počinje s heroinom krajem 19. stoljeća, već tisućama godina prije Krista, kada se u Mezopotamiji, Egiptu, a kasnije i u staroj Grčkoj uzgaja opijumski mak, iz kojeg se zarezivanjem nezrelih čaški skuplja bijelkasta tekućina - opijum. Trgovina opijumom bila je vrlo razvijena, a "opijumska ovisnost" socijalno prihvaćena. Opijum se konzumirao uglavnom pušenjem, a koristio se i za medicinske svrhe: "otac medicine", Hipokrat, ga priznaje kao narkotik i lijek za razne bolesti. Nakon osude, Sokrat je za pogubljenje dobio otopinu koja je sadržavala mješavinu kukute i opijuma (simbola vječnog sna), koja se tada koristila u svrhu eutanazije i samoubojstva.

U Europi opijum nestaje sve do 16. stoljeća, kada se kroz trgovinu sa dalekoistočnim zemljama dolazi u kontakt s njim i otkriva njegovo djelovanje, i potencijalne koristi kao lijeka. Opijum u narednim stoljećima pokreće veliki dio svjetskih ekonomskih i političkih događaja, a polovicom 19. stoljeća počinje i prvi od dva 'opijumska rata', u kojima Engleska, a kasnije i Francuska, napadaju Kinu koja zabranjuje uvoz opijuma. Posljedica poraza Kine je, osim ogromnih ratnih odšteta, i predaja teritorija Hong Konga Velikoj Britaniji.

1803. otkriva se aktivni sastojak opijuma: morfin (poznat još i pod nazivom morfij), za koji se vjeruje da predstavlja usavršeni opijum sa svim njegovim efektima, a bez stvaranja ovisnosti, pa se smatra da je pouzdan, dugotrajan i siguran lijek. U istoj će se zabludi biti i uskoro, nakon otkrivanja heroina.

Diacetilmorfin prvi je sintetizirao engleski kemičar C. R. Wright 1874, a 1895. taj novi spoj u prostorijama Bayera dobiva više pažnje kao koristan spoj bez negativnih učinaka morfina. Tada se Heinrich Dresser, kemičar zadužen za testiranje efikasnosti i sigurnosti novih lijekova, odlučio dati prednost istraživanju diacetilmorfina, a ne acetilsalicilnoj kiselini, danas poznatijoj kao aspirin. Smatrao ga je dobrom alternativom za morfin - sigurnim lijekom protiv bolova i za liječenje raznih respiratornih bolesti, a bez problema ovisnosti. Osim testiranja na životinjama, navodno ga je testirao i na sebi i svojim kolegama u Bayeru, koji su tom novom spoju dali ime heroin, po njemačkom terminu 'heroisch".

Heroin svoj uspjeh duguje tadašnjoj velikoj potrebi, ne toliko za lijekom protiv bolova, nego za lijekom protiv kašlja (tuberkuloza i upala pluća bile su tada smrtonosne bolesti, a i obične prehlade smatrale su se opasnima), a pogotovo su ga sretno dočekali tadašnji ovisnici o morfinu. Ali uskoro je istina počela izlaziti na vidjelo: prvo je primjećeno brzo razvijanje tolerancije, a onda i brojni slučajevi ovisnosti. Bayer je počeo gubiti zaradu od heroina, pa je počeo razvijati lijek, pod komercijalnim imenom Aspirin, koji će mu vratiti vodeću poziciju na tržištu lijekovima.

1913. Bayer potpuno prestaje sa proizvodnjom heroina, a istovremeno se počinje zabranjivati njegovo nemedicinsko korištenje. U SAD-u se 1924. potpuno zabranjuje korištenje i proizvodnja heroina, a ne dopušta se ni korištenje u medicinske svrhe, koje je još i danas dopušteno npr. u Velikoj Britaniji.

Posljedica otkrića heroina bila je da su ga tisuće ovisnika o morfinu prihvatile kao 3-4 puta jaču zamjenu. Heroin je bio i jeftiniji, brži i lakši za upotrebu, a nakon njegovog zabranjivanja razvilo se ogromno ilegalno tržište koje je povezalo njegove korisnike sa kriminalom.

Upotreba heroina raste u svijetu svake godine, skupa sa brojem smrti od predoziranja ili na drugi načih povezanih sa heroinskom ovisnošću. U Hrvatskoj ima oko 12 000 registriranih ovisnika, a svake godine od predoziranja umire 40-60 ljudi.

Zašto je metadon državna taktika za "lečenje" zavisnosti od heroina?

Od heroina kod nas godišnje umre nekoliko stotina ljudi, pa je posle petogodišnjeg natezanja Vlada Srbije krajem februara konačno usvojila Nacionalnu strategiju za borbu protiv narkomanije, baziranu na tarapiji sintetičkom drogom metadon. Odluka države da primeni baš metadonsku terapiju izazvala je gomilu negativnih reakcija kod stručnjaka i roditelja zavisnika, a u subotičkom Udruženju za borbu protiv narkomanije metadon naziva „opasnijom drogom od droge“ i u tome vide samo moguću korist za vršački „Hemofarm“, koji metadon i proizvodi.

Zvanična statistika navodi da u Beogradu ima 7.000 narkomana, a veruje se da je ova brojka bar četiri puta veća. Za Srbiju se procenjuje da ima od 60.000 do 80.000 zavisnika, ali tu se ne ubrajaju takozvani spavači, povremeni uživaoci droga. Prema policijskim izvorima, u Srbiji operiše oko 70 narkobandi.

Slavica Grgurević, predsednica subotičkog Udruženja za borbu protiv narkomanije i bolesti zavisnosti, ogorčena ovim „metadonskim rešenjem“ Ministarstva zdravlja, najavljuje seriju konferencija za štampu i proteste.

- Metadon je, prvo, sintetička droga jača od svih opijata na kojima je narkoman prethodno bio, tako da samo dobijamo jedno žešće drogiranje, ali sad pod pokroviteljstvom države. Postoje stroga pravila o uzimanju ove sintetske droge. Kome je u Ministarstvu zdravlja u interesu da se narkomanima isključivo preporučuje tako problematičan „lek“ koji je čak zabranjen u Rusiji! Metadon stvara toliku zavisnost da je osoba koja ga uzima izvesno vreme prinuđena da ga koristi do kraja života. Postoji nekoliko efikasnih francuskih blokatora kod lečenja narkomana, pa ih trenutno roditelji narkomana nabavljaju na crno, ali to sastavljače Strategije nije interesovalo, ogorčeno će Grgurevićeva.

Metadon se osamdesetih godina prošlog veka koristio u beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti, a onda je ta praksa, kao svuda u svetu, napuštena. U Novom Sadu uopšte nije bilo metadona, a doktor Nikola Vučković, koji je prvi u Srbiji obnovio terapiju metadonom, bio je pomoćnik Tomici Milosavljeviću u izradi Strategije.

- Nacionalna strategija, uz prevenciju, definiše i načine lečenja zavisnika, od terapije i rehabilitacije do resocijalizacije. Ako je u Novom Sadu došlo već do toga da je to enormna stopa, ide do 50 mrtvih, a u Beogradu preko 200 mrtvih od overdoza - te brojke su strašne. O sprovođenju određenih programa brinuće regionalni centri u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Beogradu. Strategiju smo sačinili po evropskim standardima u borbi protiv narkomanije. Rusi imaju svoje razloge da zabrane metadon i ne mogu da ulazim u to - dodaje doktor Vučković, inače i predsednik Republičke stručne komisije za borbu protiv droga.

Na skupu udruženja koja se bore protiv narkomanije u Subotici moglo se čuti da ministar zdravlja i farmakološki lobi sprovode tajne eksperimente nad narkomanima iz Srbije, pomoću novca iz Evropske unije, a po zahtevu američkih multinacionalnih kompanija. Možda u tome i ima neke logike jer tamošnja stručna javnost odavno zna da metadon ne spada u lekovita sredstva.

Da država nema ozbiljnu nameru da ovu pošast iskoreni, govori i podatak da su za nekoliko godina na ovim prostorima otkrivene tri ilegalne fabrike sintetičke droge amfetamin, da se droga planski rastura i po zatvorima, a dr Zoran Stanković je odmah po postavljenju na položaj ministra odbrane javno kazao da će odmah testirati sve vojnike i oficire na narkotike, od čega, naravno, nije bilo ništa. Narkomanija je krupan biznis, od koga žive mnogi, ne samo narkokarteli i ulični dileri, pa je i nemoguće da se odjednom prekinu prihodi armiji pratećih grana - policiji, sudstvu, advokatima, lekarima, psihijatrima i, svakako, farmaceutskoj industriji.

Statistika o Narkomaniji u Srbiji

Zvanična statistika navodi da u Beogradu ima 7.000 narkomana, a veruje se da je ova brojka bar četiri puta veća. Za Srbiju se procenjuje da ima od 60.000 do 80.000 zavisnika, ali tu se ne ubrajaju takozvani spavači, povremeni uživaoci droga. Prema policijskim izvorima, u Srbiji operiše oko 70 narkobandi.

Šta je to narkomanija?


Zavisnost od opijata se definiše kao snažan psihički nagon za uzimanjem opijata. Tolerancija se razvija tako da se doza mora sve više povećavati kako bi se postigao željeni početni efekat, a fizička zavisnost se sve više pojačava kako se doza povećava i što duže traje uzimanje. Tolerancija i fizička zavisnost razvijaju se vrlo brzo, a u slučaju uzdržavanja od uzimanja javlja se apstinencijski sindrom.

Kao simptomi zavisnosti mogu se javiti akutna intoksikacija (predoziranje) ili apstinencijski sindrom.

Akutna intoksikacija se odlikuje sniženom telesnom temperaturom, euforičnim ponašanjem, pospanošću, sniženim krvnim pritiskom, usporenim srčanim otkucajima, usporenim i plitkim disanjem, te crvenilom i svrabom kože.

Apstinencijski sindrom se karakteriše znakovima preterane aktivnosti srednjeg nervnog sistema. Težina stanja u apstinencijskom sindromu se pogoršava s količinom doze opijata koja se uzima i trajanjem uzimanja. Simptomi započinju najranije 4-6 sati od posljednje doze. Javlja se potreba za uzimanjem droge uz teskobu, ubrzano disanje, znojenje, suzenje, slinavljenje, zevanje. Mogu se javiti i drhtavica, naizmenični osećaj topline i hladnoće, trzanje i bol u mišićima, anoreksija.

Česte komplikacije su plućne bolesti; upala pluća, plućni apsces, plućna embolija, zatim bolesti jetre; virusni hepatitis A, B, C, ; osteomelitis (zbog širenja infekcije krvlju iz nesterilnih injekcija), imunološke; povišena antitela IgM, IgG (nepoznatog razloga) i neurološke; anoksija mozga (nestanak kiseonika) i komplikacije kome. Nesterilne igle koje narkomani često koriste stalan su izvor zaraze i infekcija koje usled načina života i nelečenja često dovode do teških komplikacija i životnom ugroženošću. Trudnice zavisne od heroina, kao i one koje uzimaju metadon (supstitutivna terapija) prenose tu zavisnost i na dete, jer heroin i metadon slobodno prolaze kroz placentu.



General Health Blogs - BlogCatalog Blog Directory