U Srbiji 30.000 narkomana

Više od 85 odsto tinejdžera je narkotike dobilo od školskog druga, prijatelja i komšije. – Roditelji ne primećuju da se dete drogira

„Kada bih rezimirao svoj život na heroinu verovatno bih se poslužio refrenom pesme „Kada bih živeo hiljadu godina, ceo život bi mi stao u jedan dan”. Jer, u tih deset godina života koje mi je uzeo heroin, svaki dan je bio identičan – budio sam se i odlazio na spavanje sa idejom kako da dođem do heroina. Prvi kontakt sa drogom imao sam još u osnovnoj školi – želeo sam da budem drugačiji i ne živim tipičnim životom, da budem faca u kraju. U srednjoj školi sam prešao na tablete, a kada sam zakoračio u punoletstvo imao sam vatreno krštenje sa heroinom. Narednih deset godina proveo sam kao u nekom ružnom snu iz koga me je probudila snažna želja za životom i sticaj srećnih okolnosti, jer sam pristupio „Reto centru” koji su osnovali bivši zavisnici. Danas imam svoju porodicu i organizaciju „Izlazak” u kojoj pomažem drugim zavisnicima da izađu iz začaranog kruga narkomanije, priča Aleksandar Žugić, jedan od onih koji je uspeo da pobedi bolest zavisnosti.
Prema podacima Kancelarije za HIV i sidu, u našoj zemlji živi 30.000 zavisnika od opijata upozorila je dr Jelena Janković iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”. Ona je na jučerašnjem okruglom stolu o bolestima zavisnosti iznela podatak da najveći broj zavisnika ima prvi kontakt sa heroinom u 24. godini, a na lečenje se javlja gotovo deset godina kasnije. Da je borba sa heroinskom zavisnošću jedna od najtežih životnih bitki govori i podatak da su dve trećine osoba koje dolaze na lečenje – povratnici u svetu droge. 
Lambe Đorejlijevski, šef Odseka za prevenciju narkomanije MUP-a Srbije, upozorio je da, suprotno uobičajenom mišljenju da deca dolaze u prvi kontakt sa drogom preko dilera, više od 85 odsto tinejdžera je narkotike dobilo od školskog druga, prijatelja i komšije. Istraživanje Instituta za javno zdravlje iz 2010. godine pokazuje da trećina roditelja sazna za zavisnost svog deteta nakon tri godine uzimanja droge, a dodatna trećina tek nakon četiri godine drogiranja.
„Informacija da se dete drogira uvek se nalazi prenosom roditelja – ali najveći broj njih ignoriše činjenicu da iz kuće nestaju vredne stvari, da dete traži sve veći džeparac i počinje da obilazi rodbinu i traži pare, da je popustilo u školi ili postalo agresivno, razdražljivo ili povučeno”, primećuje Jasmina Slavković, pedagog u Sportskoj gimnaziji u Beogradu.
Lambe Đorejlijevski konstatuje da liberalan odnos koji većina roditelja ima prema svojoj deci u velikoj meri „olakšava” uzimanju narkotika.
„Roditeljstvo je svedeno na drugarstvo i druženje, vaspitna pravila su ukinuta ili su veoma labava, veliki broj roditelja još u osnovnoj školi ne zna da dete beži sa časova i ima izostanke, a u srednjoj školi podržavaju svoju decu u njihovim odlukama da ne odlaze na časove kada im to odgovara ili im pišu opravdanja. Škola dozvoljava da neko sa 30 neopravdanih časova ostane u školi umesto da bude isključen, a zakon dozvoljava deci od 15 godina da od roditelja sakriju informaciju da imaju seksualno prenosive bolesti ili trudnoću. Roditelji moraju da imaju autoritet i vaspitna pravila da bi deca odrasla u zdrave ličnosti”, zaključio je Đorejlijevski.

Reci ne drogama!

Poruka 26-godisnjeg momka iz Los Angelesa koji je zavisnik od svoje 10-e godine. Punih 6 godina je intravenski koristio visokokvalitetan heroin. Probao je sve vrste droga, najvise konzumirao heroin i kokain. Snimak je uradjen 5-og dana boravka u Beogradu, i 4-og dana Smart Drug Detoxa sa 3g kvalitetnog heroina.Momak je cist i spreman da se vrati u Ameriku. Bravo Niel! 

Vakcina protiv kokaina

Sastavljena od proteina iz bezopasnog virusa prehlade i jednog molekula koja imitira kokain, vakcina sprečava drogu da dopre do centara u mozgu koji reaguju biohemijski i stvaraju ugodan osećaj.
Naučnik sa odseka za genetiku i medicinu Medicinskog fakulteta "Vil Kornel" u Njujorku, Ronald Kristal, predvodio je testiranje vakcine na miševima.
-Davali smo kokain miševima jednom sedmično. Recimo, kao da neko ide na zabavu i jednom sedmično uživa u kokainu. Miševima nije bilo ništa: prvu sedmicu, drugu, treću... Mi im dajemo kokain, a miševi samo sede kao da smo im dali vod-, rekao je Kristal 
Učinak vakcine trajao je u eksperimentima sa miševima 12 nedelja.
Ronald Kristal smatra da će ipak kod ljudi koji se oporavljaju od zavisnosti biti potrebna dodatna vakcinacija baster dozama.
Studije su za sada pokazale da je vakcina efikasna samo 40 odsto u sprečavanju želje za kokainom.
-Naš imunološki sistem reaguje vrlo brzo i vrlo energično protiv virusa, a virus prehlade je na vrhu te kategorije. Dakle, uzeli smo jedan adenovirus, rastrgali ga u deliće i na te deliće pričvrstili kokain-, objašnjava Kristal. 
Međutim vakcina izgleda ima neželjena dejstva, jer su statistike pokazale da ovisnici nakon injekcije imaju mnogo veću potrebu za konzumiranjem kokaina, kako bi nadoknadili izgubljeno. Konzumiranje kokaina kod nekih ispitanika poraslo je i do 10 puta.

Лечење метадоном – једну зависност замењује другом

Svetsku problematiku ne mogu da rese kojekakve zabrane i bezvezne-neuspesne institucija,pogotovu ne one koje su pod komandom ministra Tomice,u drzavnim ustanovama rade ljudi poslusnici,i samo oni koji su isle negde da vide,ili cak ni to kako se to radi u svetu.Zabrabana rada-pokusaja uspeha se nista ne postize.Sem ciste ljubomore ne bi znao da navedem neke druge razloge....pa jedino merilo treba da je uspeh,i samo uspeh,a neka opstrukcija ljudi koji se time sasvim bezuspesno bave,i koriste svaku mogucnost da druge onemoguce.Ministra zdravlja su u Srbiji trebali smenuti jos pre dve godine!!!!Mena on uspeha ni u jednom sektoru-sem kao sto se vidi iz redosleda dogadjaja,Zasto se ne dozvoli rad i pokusaju i drugima sem kojekakvim na papiru strucnjacima,a osnovno merilo-koje je jedini normalni kriterijum u celum svetu,a to je uspeh tomasa nesposobnjakovica gleda samo sa zviscu i za sada dosta uspesno blokira sve uspesne terapije...u ciju korist...u svoju i za svoj dzep.

Uništio sam i sebe i porodicu

Nesvjesno sam ulazio u to dok u jednom trenutku nijesam shvatio da svakodnevno šmrčem

Kad pomislim da imam neki pretežak problem, sjetim se da sam uspio da se izvučem iz najvećeg zla koje može zadesiti čovjeka, pa mi onda sve djeluje kao pjesma, kaže B.M. (32) iz jednog crnogorskog primorskog grada, koji je želio da ostane anoniman, najviše zbog roditelja i supruge, budući da su prethodnih godina zbog njega prošli pakao. -Prvi put sam heroin probao 2003. godine. Ranije sam, ponekad, uzimao samo travu. Ne znam kako sam došao na ideju da probam ’’žuto’’. Od takozvane polutke u početku smo mogli da se uradimo nas trojica. Bio sam ubijeđen da se ne mogu navući posebno iz razloga što sam heroin uzimao jednom mjesečno. U početku sam imao mučnine, povraćao sam, ali uprkos tome nastavljao da uzimam drogu. Bilo je to jače od mene. Ni danas sebi ne mogu da dam odgovore na brojna pitanja, priča... Heroin je vrlo brzo počeo da mu pruža užitak i zauzima prvo mjesto u njegovom životu. -Heroin je postao moja prva i najveća ljubav. Uzimao sam ga sve češće. Sa mjesečne doze sam prešao na sedmičnu, a potom sam se radio jednom u dva- tri dana. Nesvjesno sam ulazio u to dok u jednom trenutku nijesam shvatio da svakodnevno šmrčem. I dalje sam vjerovao da nijesam navučen, pa nijesam ni imao želju da prestanem. S ’’polutke’’ sam prešao na dva do tri grama dnevno. Droga mu je, kaže ulivala ogromno samopouzdanje, a jedini problem koji je imao bio je- kako je nabaviti. -Oko dvije godine sam uzimao heroin triput dnevno. Ujutru mi je doza bila neophodna da bih mogao normalno da funkcionišem. Tek drugo uzimanje u toku dana moglo je da me uradi. Tada mi je sve bilo ravno. Činilo se da ne postoji problem koji ne mogu da riješim. Tek sad uviđam da je to bilo samo u mojoj glavi. Problemi su se zapravo godinama gomilali, a ja ih nijesam ni primjećivao. Ukoliko ne bih imao heroina da se uradim ujutru, nijesam ni imao želju da ustanem iz kreveta. Kaže da je heroin najlakše bilo nabaviti u poslijepodnevnim satima, jer su ga zapravo dilovali narkomani koji duže spavaju. B.M. u početku nije imao problem s novcem za drogu. -Radio sam i dok mi je bila potrebna manja količina mogao sam sebi to da priuštim. Polutku sam nabavljao za 12, a gram za 25 eura. Međutim, kad mi je dnevno bilo potrebno 50 do 70 eura, onda sam počeo da prodajem stvari iz kuće. Kad su moji to primijetili, pravio sam se lud. Lagao sam ih bez osjećaja griže savjesti. Danas mi nije jasno kako sam tako tvrdo mogao da ih lažem i gledam u oči, dok ih, zajedno sa sobom, tjeram u propast. Efekat koji je postigao uzimanjem heroina više nije bio ni približan onome s početka konzumiranja narkotika. -Bilo je tu sve manje i manje zadovoljstva, a sve više navike. Da bih na kratko osjetio užitak, trebalo je da pređem na špric što, srećom, nijesam uradio. Pod heroinom sam imao utisak da letim, a da to niko u gradu ne primjećuje. Kasnije sam saznao da su svi znali ili pretpostavljali šta se sa mnom dešava. Ljudi su počeli da ga izbjegavaju, a nekolicina prijatelja iz djetinjstva da prijeti da će reći njegovim roditeljima ’’ukoliko se ne skine’’. -Mislio sam da mogu da prekinem kad god hoću. To ni izbliza nije bilo tačno. Nebrojeno puta sam pokušavao, ostavljao drogu po par dana, a onda sebi govorio ’’još samo ovaj put’’. Potom je sve počinjalo ispočetka. Mislim da zapravo nikad nijesam bio istinski svjestan u kakav bedak sam se uvukao, a onda su prijatelji ispunili obećanje i rekli mojim roditeljima šta se sa mnom dešava. Oni su i ranije sumnjali u to, ali nijesu željeli sebi da priznaju. U međuvremenu, već je bio ostao bez posla, a i roditelji su prestali da mu daju novac. U želji da pomognu sinu, konsultovali su se sa više stručnjaka. -Presudno je bilo to što su roditelji sa mnom razgovarali na jedan fin i tolerantan način. Ubijedili su me da pođem kod neuropsihijatra. Dani koji su dolazili predstavljali su za mene pakao. Vjerovatno i za roditelje i suprugu, koji 20-ak dana nijesu spavali. Sve me je boljelo, svaka ćelija u tijelu. Nijesam mogao da spavam, danima sam imao groznicu i brojne krize. Mislio sam da umirem. Od tableta koje mi je ljekar prepisao mogao sam da spavam najduže pet sati, a desetostruko manja doza bi normalnog čovjeka uspavala na bar 12 sati. Imao sam razne halucinacije i mislio da nikad neće proći. Čak i tada sam uspio da slažem roditelje da mi treba novac za blokatore koji su jako skupi. Iako sam znao da će me provaliti, u tom trenutku mi je bilo važno samo da uzmem novac i da se uradim. Trenutno mi je bilo lakše, a sjutrašnji dan je ponovo bio prvi u fazi odvikavanja, prisjeća se B.M., čijoj majci je pozlilo, kada je za vrijeme posjete reportera ''Revije D'' još jednom morala da sluša priču o paklu kroz koji je prošla. -Nemojte mi samo ime spominjati po novinama. Dosta nam je upiranja prstiju u nas! Želim da nijedna majka ne doživi ovo što sam ja, kazala je ona. B.M. manje od godinu dana živi normalnim životom. Njegovi su prodali kuću i odselili se u drugi grad. -Tek postajem svjestan zla koje sam nanio svojoj porodici, ali još ne mogu da se sjetim kada sam tačno i zbog čega ušao u sve to, kaže. Na kontrole kod neuropsihijatra ići će i u narednih par godina. -Dosad su me liječila dva neuropsihjijatra. Imali su isti stav ’’ništa mi vama ne vjerujemo’’, rekli su mi. To mi je teško palo, jer smatram da bi barem riječima trebalo da podrže ljude poput mene. Pitam se hoću li ikad više moći da živim normalno?! Hoće li ljudi ikad više moći da mi vjeruju i hoće li prestati ova silna ogovaranja?! Tako je to, jedan pogrešan korak i čitav život ode u sunovrat, kazao je B.M. V. Ratković Ludilo poslije ''skidanja'' -Kad sam uspio da se ’’skinem’’, uvidio sam da gotovo ništa nije ostalo od onog života koji sam ranije imao. Ljudi na ulici nijesu htjeli da stanu i popričaju sa mnom. Niko nije htio da me primi na posao, a kada bih išao u bolnicu da se pregledam, svi bi me čudno gledali zbog broja kartona neuropsihijatrije, upisanog u knjižici. Ludilo je ponovo počinjalo. Više se nijesam osjećao svojim ni u svom gradu, ni u svom životu, kaže ovaj tridesetdvogodišnjak. Ni sam sebi ne vjerujem B.M. željno iščekuje da se navrši godina otkad je ’’čist’’. -Rekli su mi da tada nastupa jedna od najvećih kriza i da mnogi bivši narkomani upravo poslije godinu počnu ponovo. Nadam se da se to meni neće dogoditi, mada ću, vjerovatno, čitavog života biti u iskušenju da još jednom probam tu pošast, zbog koje se moj život prevrnuo naglavačke. Ne želim to, ali, najiskrenije ni sam sebi više ne mogu sto posto vjerovati.