Ispovest bivšeg narkomana

Drugovi me zovu Bak. Ja sam oličenje krilatice “Jednom narkoman – zauvek narkoman”. Tačnije, ja sam bio takav i ni u šta nisam verovao. Ni sada nisam sasvim siguran ko sam, ali tačno znam šta nisam – nisam lažov, lopov, ubica sopstvene majke i nisam narkoman – to sigurno nisam ja.

Otkako se sećam sebe, mnogo sam voleo svoju mamu i ponosio se njome. Moja mama je bila najlepša na svetu. Ona se rodila u Americi, njeni roditelji su vodili porodični biznis i bili veoma imućni. Pružili su joj najbolje obrazovanje i planirali za nju uspešan brak i karijeru. A dalje se sve dešavalo kao na filmu: ona se zaljubila u pilota, posvađala se sa roditeljima koji su smatrali da on nije dovoljno dobar za nju i zajedno sa mužem napustila svoj dotadašnji život i Ameriku zauvek.

Ja sam se rodio u peridou kada život mojih roditelja nije bio sasvim sređen. Otac je retko bio kod kuće, mama je patila zbog toga što ne može da mi pruži sve što je sama imala u detinjstvu. Mnogo godina kasnije sam saznao da se odricala nekih stvari kako bi za mene kupila delikatese i skupe igračke. Nije radila i potpuno se posvetila porodici. Išao sam na privatne časove stranih jezika i koncerte, dečije rođendane svojih drugova, treninge i u svemu sam bio prvi. Sa pet godina sam već slobodno čitao na dva jezika, a sa osam godina sam pisao dečije knjige.

Rastao sam savršeno srećan i nisam primećivao niti cenio činjenicu koliko sam bio srećan. Na mom nebu nije bilo ni jednog oblačka, mama me je štitila i od najmanjih neprijatnosti. Ja sam rastao u nekakvoj bajci koju je moja mama režirala. Prirodno je da nisam ni mogao da znam šta je to pravi život.

Kada sam imao 11 godina, došli su nam u goste mamini roditelji i doneli sa sobom „kamion“ poklona. Od tog trenutka sam postao njihov mezimac. U mom sunčanom svetu se pojavila skupa garderoba, putovanja, najbolji kompjuter. U to vreme su mi drugovi i dali nadimak “Bak“, jer sam uvek bio pun para.

Moj svet se srušio kada sam imao 13 godina i odjednom se pojavio moj mlađi brat. On je oteo moju mamu noćnim plačem, dečijim bolestima i prelepim plavim kovrdžama. On je bio veoma lep i još više razmažen. Otac je tada prestao da leti i pao pod vlast tog minijaturnog komandanta. Sada se ceo svet vrteo oko njega. Kada sam pokušavao da povratim svoje, jednostavno su me kažnjavali.

Tada sam prvi put pobegao od kuće i pohlepno zaronio u novi svet pun avantura i opasnosti, zadovoljstava i nedečijih nedaća.

Tamo sam naučio da kradem, naučio šta je to rani seks, udisanje lepka i razne gadosti. Kao i ranije, u svemu sam želeo da budem prvi i najhrabriji. Sada razumem da sam u to vreme očajnički opasno eksperimentisao sa svojim životom. Prvi put sam završio na reanimaciji kada su me neki strani ljudi pronašli na ulici bez svesti posle predoziranja nekakvim tabletama.

Mama me je više puta vadila iz policije obećavajući da ja to više nikada neću ponoviti. Ali ja sam opet i opet bežao od kuće u sopstveni „čarobni svet“ ispunjen travom, nekakvom hemijom, tabletama, halucinacijama, strahovima i junaštvom. Sada se jedva sećam šta se sve sa mnom dešavalo. Ma i ne želim da se prisećam svega toga.

Saznao sam šta je to heroin kada sam ima 15 godina. Uvideo sam to vrlo jasno i osetno. Drug i ja smo u društvu odraslih momaka već nekoliko meseci pili i šmrkali svakakvo đubre, a zatim smo svima pričali o našim tripovima. Nas su tamo voleli, štitili i redovno častili. Tamo je bio i onaj „žuti“ od koga mi je u početku bilo muka, a onda je to prošlo. Osećali smo se odraslima i veoma „cool“. Obični ljudi su nam ličili na glupe i žalosne insekte koji se trude na svojim glupim poslovima, oko svoje balave dece i glupih problema. Oni ništa ne razumeju u životu i ne dokučuju nešto veoma važno - smisao života.

Tek sada vidim kakvo bedno, prljavo i mrsko biće sam bio ja sam, kada sam naduvan izgledao samom sebi kao mudar, neustrašiv junak, velika ličnost koja obasjava svet svojim svetlom i lepotom...

Tog dana sam primetio kako moj drug kao osmehujući se u snu, postaje sve bleđi i čak modriji. On kao da nije disao. Još je bio živ kada su ga dovukli do dvorišta. Srce je još kucalo. Pokušali su da ga probude, dali mu nekakvo smešno veštačko disanje, ali ništa nije pomagalo. Tada je neko pozvao hitnu pomoć i svi su se razbežali u panici...

Kažu da su ga dovezli u bolnicu mrtvog.

Ja sam ostavio svog druga da umre...

Toga dana sam odlučio da više ne taknem drogu. A već sledećeg dana je počela nekakva neobična bolest. Hladnoća, groznica, nesanica, mučnina. Kada su počele da me bole kosti, prepoznao sam heroinsku krizu u punom jeku. Jedino o čemu sam mogao da razmišljam u tom trenutku je gde da nađem još dopa. Tada već niko nije hteo da me časti. Ispostavilo se da su moji jučerašnji prijatelji dileri. Ja sam ih bio potreban samo kao pokusni kunić radi probe nove robe i kao klijent iz bogate porodice. Tih dana sam prvi put ukrao novac od majke.

Ne mogu i ne želim da govorim o toj godini pakla koji sam sam izazvao i kroz koji sam prošao. Niti o paklu kroz koji je prošla cela naša porodica. Evo samo nekoliko najupečatljivijih momenata mog pada do samog dna:

- ukrao sam iz kuće sve što nisu uspeli da sakriju od mene
- lagao sam sve i svuda, na auto-pilotu, po navici
- pljačkao sam učenike na ulici
- otimao novac od prosjaka
- pretio sam ocu pištoljem i izbijao sopstvenu majku tražeći od nje novac
- počeo sam da se bodem kada nisam imao dovoljno heroina
- počeo sam da dilujem i navukao sam bar 10 novih ljudi
- navukao sam svoju devojku na heroin i ubrzo je zarazio hepatitisom
- tri puta sam je terao na abortus kako ne bi rodila narkomana
- bio sam najniži šljam u zatvoru
- više puta sam se lečio u raznim rehabovima i svakog puta sam ili bežao odatle ili su me izbacivali
- mnogo puta sam se skidao sam, ali nikada nisam bio čist duže od mesec dana
- skoro sam umreo od predoziranja, imao epi napade na skidanju sa heroina, preležao zapaljenje pluća, dobio ubodnu ranu od noža u stomak. I svakog puta me je mama izvlačila iz tog pakla
- otac me je prokleo i zbog mene napustio mamu
- napravio sam od majke lepotice sedu staricu iskrivljenih usta od šloga

Kakve sam zločine još mogao da počinim i šta je još preostalo da uništim? Odavno nisam više verovao ni u šta i nikome. Tačno sam znao da ništa ne može da se vrati, da se popravi i promeni i da niko ne može da me skine sa droge. Poslednje godine sam se nosio sa mišlju o samoubistvu. Jedino sam se nadao da će me smrt ranije odneti...

Jednog dana sam tražio na internetu nešto za depresiju kod narkomana i naleteo na stranice RefindYourWay. Tamo je bila jasno opisana moja situacija, kako teskoba dovodi čoveka do potsvesne potrebe i navodi na upotrebu narkotika. Kako on posle strada od očigledne ili skrivene depresije za vreme apstinencije. Kako ga ta teskoba tera na recidiv. Još jedno neuspešno lečenje, razočaranje, opet depresija, očaj. Pokušavaš da se anesteziraš pomoću droge, ali više ni to ne pomaže. Tada sam shvatio da sam u začaranom krugu koji vodi od depresije do heroina i da su do tada pokušavali da me leče samo od polovine moje bolesti. Rezultata nije moglo biti kada nikoga nije zanimala moja bolesna duša i moja osećanja.

Konsultacija je bila besplatna i ja sam odmah odlučio da pozovem RefindYourWay. Nisam imao šta da izgubim. Prijatni ženski glas mi je rekao da ako sam živ, znači da izlaz postoji. I ja, koji nikada nisam verovao u Boga sam odjednom shvatio - čim sam još živ, znači da sam još uvek potreban na Zemlji. Pažljivo su me saslušali. Postavili su mi stotinu pitanja o kojima ranije nisam ni pomišljao. Mnogo toga su mi objasnili o meni samom i o mom problemu. Ni jednom me nisu ponizili i dozvolili da se osetim da ja nisam samo pacijent, već i...

Detaljno proučavanje moje situacije, jasna analiza, tačne preporuke. Pomogli su mi da izaberem gde i kako da se skinem sa heroina maksimalno lako i bezbedno, na američki način. Za samo nedelju dana su me skinuli sa 5 grama kvaliteta dnevno. Ne samo da nisam imao krizu, već sam bez ošamućenosti i pospanosti mogao da igram bilijar. Kada su proverili da sam čist, ugradili su mi prvi blokator na 3 meseca.
Kao da sam osetio da sam prešao granicu i da je rampa za mnom zatvorena. Odavno se ne sećam takvog olakšanja i radosti. Dalje je bilo već lakše: lečenje psihičke krize, depresije, psihičke zavisnosti. Svakog dana su skidali sa mene jedan po jedan sloj tereta duševnih problema. Preživljavao sam sramotu, sumnje, strah od povratka kući. Zahvalnost i ljubav su me postepeno ispunjavali. Sve češće sam razmišljao o mami i kako moram da uradim još toliko toga za nju. Setio sam se brata koga sam se trudio da ne primećujem i kome sam ukrao detinjstvo i roditelje.

Sada prolazim program INFOTURN što znači preokret sudbine pomoću informacije. INFOTURN vodi ruski psihijatar doktor Viktor koji je i tvorac te metode. Bez lekova, nizom neobičnih treninga se čistim od svakakve prljavštine koja se nakupila u srcu, a delimično de čistim i od samog sebe, jer sam i sam postao ta prljavština.


Još ne znam šta ću postati, ali sa sugurnošću znam da nisam narkoman.

KAKO PREPOZNATI ZAVISNOST

 ...Roditelji se cesto pitaju kako prepoznati da njihovo dete uzima droge i što uèiniti kad se takav problem pojavi. Znakovi koji upozoravaju da se s detetom nešto dogaða su:

Promene u ponašanju:- izražena sklonost laganju, varanju, kradji, problemi s policijom;- napuštanje starih prijatelja, izbegavanje prièanja o novim;- posedovanje veæe kolièine novca;- èesta i bezrazložna ljutnja, nasilnièko ponašanje, razdražljivost i tajnovitost;- ljutnja i izbegavanje razgovora o drogama;- smanjena motivacija, nedostatak energije i samodiscipline, nizak stepen samopouzdanja;- smanjeno zanimanje za ranije aktivnosti i hobije. Opadanje školskog uspeha:- sve slabije školske ocene;- èesti neopradvani izostanci, lenjost. Znakovi telesnog propadanja:- teškoæe u pamæenju i koncentraciji;- slaba koordinacija pokreta, nepovezan, nejasan govor;- nezdrav izgled;- zapuštanje liène higijene;- zakrvavljene oèi, izrazito proširene ili sužene zenice;- poremeæaj ritma spavanja i prehrane;- gubitak telesne težine;- umor ili hiperaktivnost. Oèigledni znakovi zloupotrebe droga:- posedovanje pribora kao što su lule, cigaretni papir, ampule i male boèice, kapljice za oèi, špricevi, igle, nagorele kašike ili èepovi boca, vatice i sl.- posedovanje droga: razlièitih vrsta tableta, beli ,smeði prah, suvo lišæe, semenke, nepoznate biljke u cvetnjacima, perforisani komadiæi papira s crtežima, boce alkoholnih piæa, ili plin za upaljaèe koji brzo nestaje. Pronalaženje droga ili predmeta za upotrebu droge svakako treba shvatiti kao ozbiljan znak. Drugi nabrojeni znakovi nisu specifièni i ukazuju pre svega na to da se s detetom nešto dogaða. Promena frizure, naèina odevanja, govora i ponašanja ili raspoloženja, normalna je za adolescentsku dob. Katkad je teško razlikovati normalne i oèekivane promene ponašanja adolescenata od onih koje su posledica zloupotrebe alkohola i ostalih droga. Ljutnja, promene raspoloženja, gubitak interesa mogu ukazivati i na postojanje drugih problema, kao što je depresija. U svakom sluèaju, ako su promene izrazite i dugotrajne, zahtevaju pažljivije promatranje.Roditelji èesto pitaju može li se i kako utvrditi postojanje neke supstance u telu. Najjednostvnije je uèiniti analizu urina i utvrditi postoje li tragovi droge u njemu, a to se može uèiniti u laboratoriju ili kod kuæe, pomoæu trakica ili ploèica koje se nabavljaju u apoteci. Tako se može smanjiti sumnja, ali pritom treba biti oprezan. Pre svega, nikako ne treba terati dete na testiranje urina. Ono to može doživeti kao poniženje i tako æe se zatvoriti svaka daljnja moguænost komunikacije. Kod testova uèinjenih kod kuæe takoðe treba biti oprezan i imati na umu da oni nisu potpuno sigurni i da postoji moguænost lažno pozitivnih nalaza. Svaki tako dobijen pozitivan nalaz trebalo bi dodatno proveriti u laboratoriji. U svakom sluèaju, o primeni testova urina najbolje je posavetovati se sa struènjacima koji se bave problemom ovisnosti. Kako voditi poverljiv razgovor Nikada ne poèinjite razgovor i ne ulazite u sukob s detetom dok je pod uticajem alkohola ili neke druge droge Prièekajte da se otrezni i tada svoje sumnje iznesite smireno i objektivno To nije lako, zato prihvatite pomoæ drugih èlanova porodice ako je potrebno ...

Depresija kod narkomanije

Depresija i bolesti zavisnosti - depresija i alkoholizam

Zašto standardno lečenje narkomanije i alkoholizma daje slabe rezultate?

Uloga depresije kao uzročnika i razavoja bolesti zavisnosti je odavno poznata. Međutim, depresija se ne uzima uvek u obzir kod lečenja narkomanije, alkoholizma ili zavisnosti od sedativa. Ta činjenica na kraju dovodi do neuspeha u onim slučajevima gde se afektivni poremećaji ili pad raspoloženja dovode do zavisnosti ili recidiva.

Naše dugogodišnje iskustvo i proučavanje lečenja depresije i bolesti zavisnosti nam omogućavaju da ispitamo takvu uzajamnu zavisnost.

Ovo je tupična ispovest pacijenta koju smo prodiskutovali na seansi INFOTURN-a i koja liči na brojne druge situacije:

Pol je prvi put osetio tugu i pesimizam u svojoj 15-oj godini. Pubertetska hormonska kriza, zaoštravanje konkurencije u školi plus razočaranje u odnose sa devojkama su izazvali nesanicu, opsesije i nervozu. Adolescentu je bilo teško izraziti svoje nejasne emocije, a nije imao ni sa kim ni da razgovara, a da ne izazove potsmeh okoline. Od njega se očekivalo da dobro uči, disciplina i poštovanje prema starijima sa jedne strane i da bude "cool" među drugovima.

Zatim je Pol primetio da pivo i alkohol pomažu kako bi se malo opustio i zaboravio na svoje probleme. Međutim, olakšanje je trajalo kratko,a potom bi počela glavobolja kao i prekori roditelja sa svojim visokim očekivanjima. Pol se već nekoliko nedelja nalazi u stanju granične depresije, ali to niko nije primećivao. Uostalom, neobično ponašanje je karakterističo za pubertet, zar ne?

Polovo stanje nije primećivao niko sem dilera koji se uvek muvao blizu škole. On ima profesionalnu intuiciju za one kojima je teško, koji su nezadovoljni i ne uklapaju se u sredinu. Nalazio je svoje žrtve među tužnim i izgubljenim prolaznicima. Pol se više ne seća šta mu je diler tačno govorio: o sivom jesenjem vremenu, o monotonom životu, o glupim i nepravednim ljudima. Pol se samo sećao da je sve to doticalo samo srce i poklapalo se sa njegovim mislima. “Srodna duša – pomislio je Pol. Kakav pametan čovek, sve razume.”

- Kada mi je baš teško, ja pijem ovaj lek. Dobro pomaže. Uzmi, ako hoćeš, par tableta. Probaj kad ti bude loše – rekao je nepoznati tutnuvši čudne tablete sa sličicama u ruku Pola – ako ne pomogne ovo, naći čemo nešto drugo...

Već sledećeg dana je Polu bilo jako teško posle svađe sa roditeljima, sa drugovima u školi i sa svima redom. Čak i sa najboljim drugom koji ga je uvek podržavao. Osećaj krivice je zamenila mržnja prema sebi, očaj i bespomoćnost. Tada se setio jučerašnjih tableta.

Već za pola sata je Pol bio energičan, veseo i voleo ceo svet. Naročito je voleo svog dobrog spasioca. Neverovatna jasnost u glavi, lakoća i energija su trajale do uveče. Sledećeg jutra je nastupila još dublja depresija i to bez bilo kakvog razloga.

Tokom jednog meseca je isprobao sve što mu je predlagao ulični apotekar dok se nije zaustavio na sivkastom prašku koji se ušmrkivao u malim linijama. Pol je shvatio da je postao narkoman mnogo vremena kasnije, ali ga to nije mnogo brinulo. Sada je on bio najpopularniji momak u školi: samouverenost, hrabrost, društvenost i leporečivost, sve ono što mu je ranije toliko nedostajalo, postalo je deo njegovog karaktera. Više nije mogao ni da se seti šta je to depresija.

Ponovo je osetio depresiju i dugo vremena proveo u takvom stanju kada je 3 godine kasnije pošao na lečenje od heroinske zavisnosti. Odmah posle skidanja sa heroina je počela da ga muči dosada, praznina i neizreciva tuga i teret u grudima. Svet je postao bled, bezbojan, prazan. Nervirale su ga besmislene procedure, sedeo je otupljeno na grupnoj terapiji. Dosadile su mu bolničke aktivnosti i trudio se da ih izbegava. Javljale su se misli o smrti i sve češće se prisećao heroina.

Posle bolnice je svakog jutra pobeđivao samog sebe i pio blokatore. Trudio se da ne izlazi iz kuće kako ne bi sreo nikoga iz prošlog života. Treba priznati da se Polu i nije izlazilo niti je želeo da se druži sa nekim. Duševni umor, praznina i beskrajna tuga su ga preplavljale u talasima, a najgore je bilo ujutru. Bez ukusa i bez apetita je žvakao nekakvu hranu. Besciljno je hodao po kući, kao zombi. Tupo je gledao televizor. Trudio se iz sve snage da ne razmišlja o narkoticima, ali nije mogao da misli ni na šta drugo. Tada je on znao da je heroin jedini lek od depresije...

Šest mučnih meseci kasnije Pol je došao do zaključka da je njegov život besmislen, čak štetan i za njega samog i za one koji ga okružuju. Zaključao se u kupatilu i isekao vene. Kada su provalili vrata i pomogli mu, on je bio ravnodušan. Posle toga je mama počela da zaboravlja da mu daje blokator i uskoro je kupio heroin.

Posle toga je bilo još par pokušaja da se izleči od droge u bolnicama i rehabovima. Pokušao je da se i sam skine sa heroina, ali je apstinencija uvek postajala mučna kazna koja mu je davala prazninu i bespomoćnu tugu. Svakog puta je depresija dovodila do recidiva.

Posle još jednog detoksa u nizu i ugradnje impanta Naltrexona je Pol došao na program INFOTURN. Bilo je jasno da je bez lečenja depresije osuđen na ponovni krug: heroin – bolnica – heroin. Srećom, pravilno izabrani lekovi i holitička terapija su mu omogućili da povrati i održi dobro raspoloženje. Najvažnije je da je Pol uvideo da heroin nije jedino sredstvo koje pomaže kod depresije.

Narkomanske igre "Narkoman sam, tim se dičim"

Narkoman sam, tim se dičim


Osobe koje uzimaju droge se u odnosu na sopstveni stav prema uzimanju droga mogu podeliti na dve grupe: na one koji su ambivalentni (koji su u unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji želi da se drogira i dela sebe koji smatra da to nije baš u redu) i na one koji smatraju da je sasvim u redu to što se drogiraju. Stručni izraz za prvi slučaj je ego-distono drogiranje (osoba se drogira, ali smatra da to nije dobro, da je to problem i da bi jednog dana trebalo da prestane), a za drugi je ego-sintono drogiranje (osoba je uverena da je drogiranje potpuno ispravno i u tome ne vidi nikakav problem).

Zbog toga osobe koje se ego-sintono drogiraju nazivamo ponosni narkomani. Ponosni narkomani se, opet, mogu podeliti u dve kategorije. U jednoj su oni koji javno izražavaju i pokazuju svoj ponos na to što se drogiraju tako da ih zovemo otvoreno ponosni narkomani, a u drugoj su oni koji su ponosni na svoje drogiranje samo onda kada su među svojim, proverenim ljudima, skrivajući svoje drogiranje od javnosti i od autoriteta, pa ih zovemo tajno ponosni narkomani.

Dok otvoreno ponosni narkomani stavljaju svoje opredeljenje u svoju personu, u svoje javno „ja“, u izlog svoje ličnosti, tako da ih često možemo prepoznati na ulici samo na osnovu izgleda, tajno ponosni narkomani se trude da iz svoje persone uklone svaki nagoveštaj toga da se drogiraju kako ih niko ne bi povezao s uzimanjem droga i kako bi izbegli eventualne probleme koje bi zbog saznanja da se drogiraju mogli imati sa svojom okolinom.

Otvoreno ponosni narkomani ulaze u društvenu ulogu uzimaoca droga i često se ponašaju kao javne ličnosti, kao neko ko je socijalno veoma važan i značajan upravo zbog toga što se drogira. To su osobe koje su se poistovetile s narkomanskim identitetom i društvenom ulogom narkomana. Cela njihova pojava je poruka koja bi mogla glasiti: „Ja se drogiram, pa šta? Drogiranje je super!” Neki od ovih narkomana su pravi ideolozi drogiranja: studiraju knjige, čitaju članke i pretražuju Internet, tako da imaju mnogo informacija o ovoj pojavi.

Na osnovu toga oni razvijaju čitavu malu liberalnu filozofiju kojom opravdavaju ovakav način života, ističu da je drogiranje izbor na koji svako ima pravo, dokazuju da oni koji se ne drogiraju nisu ništa bolji od njih, da se ljudi ne drogiraju samo zato što se boje i zato što ne znaju kako je to super, kako treba legalizovati neke ili sve droge i slično. Kada je to spojeno s rečitošću, inteligencijom i prijatnim izgledom, ovi ljudi postaju pravi politički aktivisti, moćni ubeđivači, provokatori i propagatori narkomanske ideologije. U tom smislu su oni socijalno štetni jer deluju prozelitistički, nagovarajući i navodeći druge da se drogiraju. Drugim rečima, oni su moćni igrači igre"navlačenje".

Tajno ponosni narkomani deluju na sličan način kao i otvoreno ponosni narkomani, ali u ograničenom socijalnom okruženju. Ovakva osoba će u novom društvu, tek kada dobro ispita teren i upozna ljude, predstaviti sebe kao nekoga ko se drogira i, eventualno, pozvati druge da probaju i da joj se pridruže u drogiranju.

Savremene urbane supkulture mladih se organizuju oko nekoliko određenih ideja i vrednosti, što je praćeno nošenjem određene uniforme (imidža), slušanjem određene vrste muzike i, ne tako retko, uzimanjem određene vrste droge. Ova „plemena” mladih često ispoljavaju prezir prema drugim supkulturama mladih s kojima koegzistiraju. Preziru se tuđe vrednosti, imidž i stil, muzika koja se sluša, pa i droge koje se koriste.

U tom smislu se može doživeti da ponosni pripadnik jedne supkulture, koji je istovremeno i ponosni konzument jedne droge, tokom igranja svoje varijante igre “drogiran i ponosan”, s iznenađujuće snažnim prezirom govori o drogama koje on ne koristi i o ljudima koji ih koriste („pravim narkomanima”), a sve s ciljem isticanja uporednih prednosti „svoje” droge i njene neškodljivosti. Često je u ovim izjavama argument da izabrana droga „ne izaziva fizičku zavisnost” i da, prema tome, i „ne može biti prava droga”.

Glavna igra ponosnih narkomana, bilo javnih bilo tajnih, je igra “drogiran i ponosan”. Ova igra je prvenstveno spoljašnja, ali se igra i u unutrašnjem socijalnom polju. Cilj igrača ove igre je da dokaže da je stav prema drogama lakmus-papir za identifikaciju tipova ljudi. Pretpostavka od koje se polazi u igri "drogiran i ponosan" je da svi ljudi koji su OK moraju, po definiciji, imati pozitivno mišljenje o drogama. Prema tome, samo oni ljudi koji ili nisu OK po svojoj prirodi ili koji o drogama nisu informisani na pravi način, mogu imati loše mišljenje o drogama. Zbog toga je cilj dokazati da osoba koja ima negativan stav o drogama – ili nema blage veze o tome ili je kao osoba totalni idiot. U tom smislu, igra “drogiran i ponosan” je provokacija koja traži i izaziva Progonioca.

Igru »"drogiran i ponosan" uvek startuje ponosni uzimalac droga u ulozi Provokatora, početnim potezom koji zovemo bacanje udice, koji sadrži direktnu ili indirektnu poruku: „Droga (drogiranje, efekat droge) je nešto super!”. Kada je početni potez verbalan, osoba može „slučajno” otkriti detalj iz svog života: „A u Maroku smo stalno bili naduvani” – što ima posebnu težinu intimizirajuće transakcije jer se otkrivanjem svoje „tajne” odnos s drugim definiše kao blizak, poverljiv i prisan – ili se veoma pozitivno govori o trećim osobama za koje se zna da uzimaju droge, ili, pak, uopšteno o samoj pojavi. U svim ovim slučajevima osoba ili pokušava da napravi kontakt preko droga ili skreće razgovor na temu droga.

Osobe koje igraju "drogiran i ponosan" smatraju da više vrede samim tim što uzimaju neke droge (igra »"da, tačno je – ja se drogiram"). Zbog toga one tokom samopredstavljanja i ističu droge u prvi plan. Veoma sličan mehanizam primećujemo kod jedne kategorije fudbalskih navijača. Na primer, osoba koja navija za "Crvenu zvezdu" smatra da samim tim vredi više od onih koji navijaju za "Partizan" ili neke druge klubove. Zbog toga ona u svim prilikama ponosno nosi svoj crveno-beli šal, stavljajući svima na znanje svoje opredeljenje i očekujući od drugih neku reakciju.

Na ovu provokaciju drugi mogu reagovati na tri načina: pozitivno, negativno ili ravnodušno, u zavisnosti od toga da li su simpatizeri, protivnici ili su nezainteresovani. Na sličan način, osoba koja se predstavila kao ponosni uzimalac droga očekuje simpatizere ili protivnike. Ravnodušni joj najmanje odgovaraju jer nisu zainteresovani za tu vrstu razmene.

Sutra: Naduvati se i provocirati

Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“.

http://www.blogovnik.com

Narkomanska igra "Stari dzanki"

Stari Džanki kao unutrašnja igra


Kada se stari džanki igra kao unutrašnja igra, njen cilj je potvrđivanje superiornog statusa unutar hijerarhijske piramide u supkulturi uzimalaca. Igru STARI DŽANKI igraju i oni koji zaista jesu i oni koji se samo predstavljaju kao stari narkomani. Ona se može igrati difuzno - u odnosu na sve ostale narkomane u gradu; ili relativno i odnosu na naromane koji su prisutni u društvu ili čije je ime neko pomenuo. Suština igre je, dakle, u tome da se osoba pravi važna predstavljajući sebe kao veoma iskusnog narkomana. Kao i u drugim stvarima, i ovde ima preterivanja i laganja, naročito onda kada su svedoci umrli i ne mogu da potvrde. Postaje veoma važno ko je ranije počeo da se fiksa, ko je koga prvi put ufiksao, ko ima jače krize, ko je koga poznavao i slično. Dakle, STARI DŽANKI je psihološka i socijalna manifestacija narkomanskog identiteta i želje za osećajem lične vrednosti i socijalne cenjenosti. Veoma je važno znati da je ovakva narkomanska persona u svojoj osnovi sistem odbrane od prikrivenog ili potpuno potisnutog očaja, osećanja lične bezvradnosti i promašenosti. Zbog toga jake konfrontacije ove igre i narkomanske persone u terapijskom kontekstu mogu rezultirati snažnim depresivnim reakcijama i suicidnim porivima.



Stari Džanki kao spoljašnja igra


Kada se STARI DŽANKI igra kao spoljašnje igra, transakcije se odvijaju na relaciji uzimalac droga - osoba (ili osobe) koja ne uzima droge. Cilj je isti: impresionirati druge (u ovom slučaju nenarkomane) svojim likom i delom.
Spoljašnja igra STARI DŽANKI jeste oblik prikrivenog samoreklamiranja. Igrač je pobedio kada su drugi impresionirani ili šokirani njegovom egzotičnom biografijom i zanimljivim životnim iskustvom. Dakle, cilj je ostaviti utisak, po mogućnosti pozitivan, ali i negativan utisak, poput zgražavanja je mnogo bolji od ravnodušnosti.
Drugi način da se STARI DŽANKI igra kao spoljašnja igra je iz pozicije „pokajnika". Reč je o osobi koja se još uvek drogira, ali eto konačno „uviđa" kako to nije dobro, ili o osobi koja je apstinent u početnim fazama nekog terapijskog programa. Tipično je da u svojim nastupima osoba na socijalnom nivou komunikacije negativno govori o drogama i uzimanju droga, predstavljajući sebe kao žrtvu drogiranja, dok se istovremeno na psihološkom nivou komunikacije hvališe svojim narkomanskim iskustvom. Kulminacija pokajničke varijante igre STARI DŽANKI je kad se ona odigra u nekom mediju masovnog komuniciranja, najbolje na televiziji. Iz želje da postanu poznati, ovi igrači s lakoćom prihvataju novinarske pozive da ispričaju svoju životnu priču „kako bi mladi znali kojim putem ne treba da krenu." Ovakav igrač se čak može i uključiti u borbu protiv narkomanije i nastupati na raznim preventivnim tribanama nudeći sebe i svoje životno iskustvo kao nešto što drugima ne sme biti uzor.
Cilj ovakvih autoetiketiranja je ostvarenje određenih socijalnih i psiholoških dobiti, jer je narkomanu važno da bude prepoznat i cenjen kao takav. Ovo je sasvim razumljivo jer kada neko ko je godinama bio na heroinu prestane da ga uzima i odbaci narkomanski identitet i ulogu, tada, poredeći se sa svojom generacijom, uviđa šokantnu istinu da je totalni gubitnik: bez škole, bez prijatelja, bez imanja i slično. Zbog toga je mnogima traženje afirmacije i stroukova u ulozi starog džankija jedina alternativa.
Važno je razlikovati iskrene pokajnike od „pokajnika" koji su u stvari igrači igre STARI DŽANKI. Jedini kriterijum je analiza suptilnih psiholoških poruka koje emituje ovakva osoba. Dok je igrač prikriveno ponosan na svoj narkomanski staž, stvarno izlečeni narkoman ne emituje takve poruke. On o svojoj prošlosti priča sa distancom, objektivno i ozbiljno.

(isečak iz knjige dr. Zorana Milivojevića "Igre koje igraju narkomani")