уторак, 16. март 2010.

Narkomanske igre "Narkoman sam, tim se dičim"

Narkoman sam, tim se dičim


Osobe koje uzimaju droge se u odnosu na sopstveni stav prema uzimanju droga mogu podeliti na dve grupe: na one koji su ambivalentni (koji su u unutrašnjem konfliktu između dela sebe koji želi da se drogira i dela sebe koji smatra da to nije baš u redu) i na one koji smatraju da je sasvim u redu to što se drogiraju. Stručni izraz za prvi slučaj je ego-distono drogiranje (osoba se drogira, ali smatra da to nije dobro, da je to problem i da bi jednog dana trebalo da prestane), a za drugi je ego-sintono drogiranje (osoba je uverena da je drogiranje potpuno ispravno i u tome ne vidi nikakav problem).

Zbog toga osobe koje se ego-sintono drogiraju nazivamo ponosni narkomani. Ponosni narkomani se, opet, mogu podeliti u dve kategorije. U jednoj su oni koji javno izražavaju i pokazuju svoj ponos na to što se drogiraju tako da ih zovemo otvoreno ponosni narkomani, a u drugoj su oni koji su ponosni na svoje drogiranje samo onda kada su među svojim, proverenim ljudima, skrivajući svoje drogiranje od javnosti i od autoriteta, pa ih zovemo tajno ponosni narkomani.

Dok otvoreno ponosni narkomani stavljaju svoje opredeljenje u svoju personu, u svoje javno „ja“, u izlog svoje ličnosti, tako da ih često možemo prepoznati na ulici samo na osnovu izgleda, tajno ponosni narkomani se trude da iz svoje persone uklone svaki nagoveštaj toga da se drogiraju kako ih niko ne bi povezao s uzimanjem droga i kako bi izbegli eventualne probleme koje bi zbog saznanja da se drogiraju mogli imati sa svojom okolinom.

Otvoreno ponosni narkomani ulaze u društvenu ulogu uzimaoca droga i često se ponašaju kao javne ličnosti, kao neko ko je socijalno veoma važan i značajan upravo zbog toga što se drogira. To su osobe koje su se poistovetile s narkomanskim identitetom i društvenom ulogom narkomana. Cela njihova pojava je poruka koja bi mogla glasiti: „Ja se drogiram, pa šta? Drogiranje je super!” Neki od ovih narkomana su pravi ideolozi drogiranja: studiraju knjige, čitaju članke i pretražuju Internet, tako da imaju mnogo informacija o ovoj pojavi.

Na osnovu toga oni razvijaju čitavu malu liberalnu filozofiju kojom opravdavaju ovakav način života, ističu da je drogiranje izbor na koji svako ima pravo, dokazuju da oni koji se ne drogiraju nisu ništa bolji od njih, da se ljudi ne drogiraju samo zato što se boje i zato što ne znaju kako je to super, kako treba legalizovati neke ili sve droge i slično. Kada je to spojeno s rečitošću, inteligencijom i prijatnim izgledom, ovi ljudi postaju pravi politički aktivisti, moćni ubeđivači, provokatori i propagatori narkomanske ideologije. U tom smislu su oni socijalno štetni jer deluju prozelitistički, nagovarajući i navodeći druge da se drogiraju. Drugim rečima, oni su moćni igrači igre"navlačenje".

Tajno ponosni narkomani deluju na sličan način kao i otvoreno ponosni narkomani, ali u ograničenom socijalnom okruženju. Ovakva osoba će u novom društvu, tek kada dobro ispita teren i upozna ljude, predstaviti sebe kao nekoga ko se drogira i, eventualno, pozvati druge da probaju i da joj se pridruže u drogiranju.

Savremene urbane supkulture mladih se organizuju oko nekoliko određenih ideja i vrednosti, što je praćeno nošenjem određene uniforme (imidža), slušanjem određene vrste muzike i, ne tako retko, uzimanjem određene vrste droge. Ova „plemena” mladih često ispoljavaju prezir prema drugim supkulturama mladih s kojima koegzistiraju. Preziru se tuđe vrednosti, imidž i stil, muzika koja se sluša, pa i droge koje se koriste.

U tom smislu se može doživeti da ponosni pripadnik jedne supkulture, koji je istovremeno i ponosni konzument jedne droge, tokom igranja svoje varijante igre “drogiran i ponosan”, s iznenađujuće snažnim prezirom govori o drogama koje on ne koristi i o ljudima koji ih koriste („pravim narkomanima”), a sve s ciljem isticanja uporednih prednosti „svoje” droge i njene neškodljivosti. Često je u ovim izjavama argument da izabrana droga „ne izaziva fizičku zavisnost” i da, prema tome, i „ne može biti prava droga”.

Glavna igra ponosnih narkomana, bilo javnih bilo tajnih, je igra “drogiran i ponosan”. Ova igra je prvenstveno spoljašnja, ali se igra i u unutrašnjem socijalnom polju. Cilj igrača ove igre je da dokaže da je stav prema drogama lakmus-papir za identifikaciju tipova ljudi. Pretpostavka od koje se polazi u igri "drogiran i ponosan" je da svi ljudi koji su OK moraju, po definiciji, imati pozitivno mišljenje o drogama. Prema tome, samo oni ljudi koji ili nisu OK po svojoj prirodi ili koji o drogama nisu informisani na pravi način, mogu imati loše mišljenje o drogama. Zbog toga je cilj dokazati da osoba koja ima negativan stav o drogama – ili nema blage veze o tome ili je kao osoba totalni idiot. U tom smislu, igra “drogiran i ponosan” je provokacija koja traži i izaziva Progonioca.

Igru »"drogiran i ponosan" uvek startuje ponosni uzimalac droga u ulozi Provokatora, početnim potezom koji zovemo bacanje udice, koji sadrži direktnu ili indirektnu poruku: „Droga (drogiranje, efekat droge) je nešto super!”. Kada je početni potez verbalan, osoba može „slučajno” otkriti detalj iz svog života: „A u Maroku smo stalno bili naduvani” – što ima posebnu težinu intimizirajuće transakcije jer se otkrivanjem svoje „tajne” odnos s drugim definiše kao blizak, poverljiv i prisan – ili se veoma pozitivno govori o trećim osobama za koje se zna da uzimaju droge, ili, pak, uopšteno o samoj pojavi. U svim ovim slučajevima osoba ili pokušava da napravi kontakt preko droga ili skreće razgovor na temu droga.

Osobe koje igraju "drogiran i ponosan" smatraju da više vrede samim tim što uzimaju neke droge (igra »"da, tačno je – ja se drogiram"). Zbog toga one tokom samopredstavljanja i ističu droge u prvi plan. Veoma sličan mehanizam primećujemo kod jedne kategorije fudbalskih navijača. Na primer, osoba koja navija za "Crvenu zvezdu" smatra da samim tim vredi više od onih koji navijaju za "Partizan" ili neke druge klubove. Zbog toga ona u svim prilikama ponosno nosi svoj crveno-beli šal, stavljajući svima na znanje svoje opredeljenje i očekujući od drugih neku reakciju.

Na ovu provokaciju drugi mogu reagovati na tri načina: pozitivno, negativno ili ravnodušno, u zavisnosti od toga da li su simpatizeri, protivnici ili su nezainteresovani. Na sličan način, osoba koja se predstavila kao ponosni uzimalac droga očekuje simpatizere ili protivnike. Ravnodušni joj najmanje odgovaraju jer nisu zainteresovani za tu vrstu razmene.

Sutra: Naduvati se i provocirati

Knjiga dr ZORANA MILIVOJEVIĆA „Igre koje igraju narkomani“.

http://www.blogovnik.com

3 коментара:

  1. Анониман17. јул 2010. 02:09

    Sad mi je jasnije zasto ovde ima toliko manje ljudi koji zapocinju apstinenciju u odnosu na civilizovan svet. Jednostavno odnos prema njima je katastrofa. To postaje jasnije tek ljudima koji su mnogo puta pokusavali da se odviknu pa mogu da osete sta ce im pomoci a sta ne.

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман17. јул 2010. 02:17

    Pa dr Milojevicu vidi se da ste Topalovic. Ja od pocetka vidim nesto ne stima u ganglijama kad ono...

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман17. јул 2010. 02:19

    A taman sam mislio da kupim knjigu kad procitah ovo za navijace, jadno, jadno doktore.
    Ne znam ja vise cenim prave strucnjake za zavisnost kao sto je Prof. Bukelic.

    ОдговориИзбриши