субота, 24. април 2010.

Ruska metoda

Lekovi se svakom pacijentu prepisuju u zavisnosti od fizičkog i duševnog stanja, osobenostima raspoloženja i karaktera. Takav individualno-dinamički model psihofarmakoterapije omogućuje uklanjanje i sprečavanje simptoma depresije i drugih emocionalnih poremećaja. Pruža se dobar san, harmoničan bioritam, regulisani moždani procesi uzbuđenja i kontrole. Lekovi pripremaju mozak za ostala terapijska delovanja.
Informacija 
je upućena na svest i podsvest pacijenta, sadrži različite formule i nastavlja se u toku celog lečenja. Sa jedne strane su to slike užasa, patnji i smrti koje se asociraju sa narkotikom. One obrazuju tvrdokornu odvratnost i strah od narkomanije. Sa druge strane su to radosne slike pune života koje oslikavaju toliko željenu zdravu budućnost. Stvaranje socijalnih i porodičnih vrednosti, orijentisanje na trezvene načine uživanja. Postepeno se formira nov životni program i izbacuju se teška sećanja bolesne prošlosti i osećanja krivice.

Kao rezultat kompleksnog lečenja mozga postiže se “hladan”, ravnodušan odnos prema supstanci koja je ranije bila aktuelna. Prestaju napadne misli i sećanja. 

уторак, 20. април 2010.

Vrste droga i njihove posledice


Definicija droge po WHO glasi: "Droga je bilo koja hemijska supstanca koja prilikom unošenja u Ijudski organizam menja prirodni tok funkcionisanja Ijudskog tela i psihe.
Droge mogu biti proizvod sačinjen od prirodnih supstanci i veštačke, kreirane i proizvedene u laboratorijama. Prema pravnoj regulativi, kao i prema socijalnoj prihvatljivosti u odnosu na datu definiciju droga, delimo ih na nekoliko grupa:
- legalne droge - alkohol, duvan, razne vrste Iepka
- lekovi - različite vrste lekova do kojih se dolazi bez posebnih procedura, lekovi koji su klasifikovani kao opojne droge i koji se po jasno definisanom pravnom okviru koriste u medicinske svrhe,
- ilegalne droge - materije čija je proizvodnja, distribucija i upotreba van zakonski definisanih okvira nelegalna.

Upotreba opojnih droga može biti dvojaka: upotreba u medicinske svrhe i nemedicinske svrhe - zloupotreba droga.
U medicinske svrhe najčešće se upotrebljavaju kao analgetici, ordiniraju se kod pacijenta koji trpe jake bolove. Ova upotreba droge je legalna, ali treba biti na oprezu jer takođe može izazvati zavisnost. Upotreba droga u nemedicinske svrhe zbog različitih efekata promene svesti i duha osobe, svojevoljna ili prisilna, je nelegalna i neprirodna, a nakon ponovljenih uzimanja dovodi do zavisnosti, sa svim negativnim posledicama po zdravlje -to je zloupotreba droga.
Stručnjaci iz oblast narkomanije dele uslovno osobe koje su konzumirale drogu u nekoliko vrsta:
- osobe koje su nekoliko puta probale neku drogu i prestale - eksprimentisanje,
- osobe koje povremeno konzumiraju droge - uglavnom blaže, a koje nisu zavisnici
-narkofili i
- osobe koje redovno konzumiraju drogu i zavisni su - narkomani.
Prve dve vrste se obično nigde ne registruju jer kriju od roditelja i prijatelja tu svoju naviku i smatraju da je drže pod kontrolom, dok zavisnici veoma često dolaze u sukob sa zakonom ili imaju akutne ili hronicne zdravstvene probleme.
Procene su da na jednog registrovanog narkomana dolazi pet neregistrovanih.
Po načinu delovanja na svest imamo četiri osnovne grupe opojnih sredstava:
- DEPRESIVI - ova vrsta droga svojim delovanjem usporava funkcije organizma, kako fizičke tako i psihičke (kanabis, Iepkovi, heroin, metadon…).
- HALUCINOGENI - ova vrsta droga menja način na koji osoba vidi, čuje i oseća svet oko sebe, njihov "proizvod" su konfuzija i halucinacije (LSD, Psilocibin gljive, kaktus Pejotl, kanabis u visokim dozama).
- STIMULANSI - ova vrsta droga stimuliše i ubrzava sve funkcije u Ijudskom organizmu, kako fizičke tako i psihičke (amfetamin sulfat, metamfetamin, kokain - krek, ectasy).

Upotreba droga u dužem periodu može izazvati zavisnost, a zavisnost može dovesti do tolerancije koja iziskuje sve veću dozu droge, što opet može dovesti do uzimanja smrtne doze (overdosis), koja, ako se pravovremeno ne interveniše, može uzrokovati smrt.
Nagli prestanak uzimanja droge je veoma opasan i ispoljava se kao poremećaj telesnih funkcija (bolovi u kostima i mišićima, osećaj hladnoće, grčevi u stomaku, znojenje, nesanica, uznemirenost, itd.) za koji je uobičajen naziv apstinencijalni sindrom.

уторак, 13. април 2010.

Društvo i narkomanija


Sredina u kojoj čovek živi može tolerisati ili čak podržavati konzumiranje određenih psihoaktivnih supstanci ili pak imati otvoreno odbojan i negativan stav. Zapadna društva, a i naše, tolerišu pijenje alkohola dok se pre­ma konzumiranju "droga" uglavnom zauzima netolerantan i zabranjujući stav. Neke grupe u društvu mogu imati i svoje posebne obrasce ponašanja kad su u pitanju psihoaktivne supstance. Npr. urbana omladina može podržavati pušenje marihuane kao i izvesni umetnički orijentisani krugovi ljudi. Među intelektu­al­ci­ma često može biti prisutan iznenađujuće tolerantan odnos pema sa­moini­cija­tivnom konzumiranju sedativa. Takvi stavovi sredine sigurno imaju uti­caja na broj ljudi koji postaju zavisni od pomenutih psihoaktivnih supstanci. Po­trebno je reći da je ovakav "nezvaničan stav" izgleda delotvorniji od za­kon­skih propisa u nekim društvima.
Važno je i napomenuti da se pod "odnosom društva prema nečemu" uglavnom misli na mišljenje većine, a to znači na mišljenje ljudi "srednje i sta­ri­je generacije" u odnosu na šta mladi ljudi prirodno imaju kritički i buntovan stav. Tako dolazi do raskoraka koji inače može biti koristan i progresivan, ali kada su u pitanju psihoaktivne supstance često katastrofalan po mlade ljude, po mišljenju dr Jelice Satarić. Može se čuti od zavisnika da su se oni usprotivili "laž­nim vrednostima okoline, učmalosti i strahu" što nije u biti prihvatljivo jer u za­visnosti se ruše sve prave vrednosti i ostaje samo učmalost, letargija i praz­ni­na. Društvo ne može samo svojim restriktivnim stavom prema uzimanju dro­ga i zakon­skim propisima suzbiti ovu pojavu. Mora se preduzimati neka "pri­ja­telj­­ska aktivnost" ali ne i neopravdano popustljiva, prema mladim ljudima. Po­tre­b­no je da školski programi obuhvate mlade pre nego što se određeni oblici po­na­­ša­nja uspostave. Ako se vratimo na koncept o bolesti zavisnosti koja na­sta­je u in­terakciji navedena četiri faktora, može izgledati suviše komplikovano ra­zu­­me­­vanje tih složenih odnosa. Vodič kroz lavirinte modernog sveta može biti i de­­finicija duševnog zdravlja koju je izrekao "klasični" Frojd: Ono što ka­rak­te­ri­še zrelu, duševno zdravu osobu je kapacitet za ljubav i kapacitet za rad. 
Sami mladi vide kao korisne puteve za prevenciju narkomanije bolju informisanost (koliko god nam se nekada činilo da se i previše govori o štetnosti droga, kao da to nije dovoljno doprlo do njih), preko savetovališta za mlade (kojih kod nas još uvek nema u dovoljnoj meri niti zahvataju veći broj mladih), kao i preko uticaja roditelja.

Porodica i narkomanija


Eventualne ideje o ulozi porodice u nastanku "narko­ma­ni­je", mogu se svesti na opšte stavove i iskustva i laika i stručnjaka da su odnosi sa najbližima izvor zdravlja, zadovoljstva, sreće ali i patnje, nesporazuma, besa, straha, što sve pod uticajem raznih okolnosti, nasledenih, urođenih, unutrašnjih i spoljašnjih, dovodi do različitih psiholoških sklopova. Nema jasno određenog tipa porodice koji nekoga čini "podobnim" da se razboli od bolesti zavisnosti. Ipak se neke pojave mogu izdvojiti kao značajne. Višegeneracijska tendencija ka zavisničkom ponašanju (alkoholizam nekih članova porodice, pasivnost, "pa­ra­zi­tizam") ili ponašanju sa gubitkom kontrole (patološko kockanje, klepto­ma­nija, pi­ro­manija). Veoma važan "faktor rizika" je neujednačen stav roditelja u vas­pi­ta­va­nju - jedan roditelj ispoljava neopravdanu toleranciju a dru­gi ne­ra­zum­ljivu stro­gost i agresiju. Pošto je porodica osnovni okvir za za­do­vo­ljenje je­dne od ba­zič­nih ljudskih potreba - potrebe za pripadanjem, ukoliko ona nije u sta­nju da pru­ži dovoljno iskustva sloge, podrške i uvažavanja, dete će potražiti ne­ku ko­he­ziv­niju grupu (npr. grupu zavisnika) u kojoj ce steći sigur­nost i pri­hvatanje, ali če­sto nauštrb gubitka samostalnosti i nezavisnosti. Tako­đe, među os­novnim potrebama je i potreba za orijentacijom shodno uzrastu i okol­no­sti­ma. Ukoliko u porodici nema jasnih i direktnih poruka, razgovora, uko­liko nema slobodnog izražavanja osećanja, ako postoji detetu nerazumljiva pro­menljivost ponašanja, atmosfere, očekivanja, ono ce biti u nekoj vrsti kon­fu­zije (neće mu biti jasno šta mu se kaže, šta drugi osećaju, šta očekuju, šta vole šta ne vole itd.). A onaj ko nema orijentaciju ne može imati sigurnost u sebe i ne može slobodno odlučivati i ne može normalno sazrevati kao ličnost i gra­di­ti identitet. Porodica treba da obezbedi deci temelje za zadovoljenje svojih osnov­nih potreba: potrebe za ukorenjenošću - preko jasnog i konzistentnog sistema vred­nosti, potrebe za pripadanjem, potrebe za identitetom, potrebe za orijenta­cijom. Istraživanja sprovedena na učenicima niških škola, na pitanja o tome kako se njihovi roditelji ponašaju kako bi prevenirali upotrebu narkotika, pokazuju da je malo onih roditelja koji ovoj pojavi ne pridaju značaj (3-10%), takođe i onih koji sprovode konkretne provere svoje dece vezanu za mogućnost upotrebe i zloupotrebe droga (4-17%), a da se većina intervencija ograničava na razgovor o štetnosti i njihovu ljutnju ukoliko posumnjaju ili primete da je već došlo do korišćenja neke od ovih supstanci (25-55%).

Razlozi za početak uzimanja droga, pomodarstvo čak 3-10%

Iz našeg istraživanja vide se neki razlozi za početno uzimanje droga: nisu obavešteni o štetnosti (13-25%), po nagovoru drugih (7-19%), veruju da mogu da se kontrolišu (3-15%), šele da budu posebni (7-10%), zbog mode (3-10%).
Može se sa sigurnošću reći da bolest zavisnosti nije sticaj isključivo in­di­vidualnih nesrećnih okolnosti. Ona nastaje, razvija se i leči se kroz interakciju broj­nih činilaca koji bi se mogli svesti na četiri osnovna:  psihoaktivna sup­stan­ca, ličnost, porodica i društvo. Brojna istraživanja su pokazala da ne postoji specifična psihička struktura ličnosti koja bi predstavljala predispoziciju za bolest zavisnosti. Ipak, među zavisnicima češće se susreću oni koji su pre bolesti bili ili upadljivo povučeni, pasivni, uplašeni ili oni izuzetno buntovni, agre­sivni. Moglo bi se reći da je njihova zajednička karakteristika psihička ne­zrelost. Većina stručnjaka iz oblasti psihologije i psihijatrije ce se složiti da sa­vre­meno doba predstavlja do sada najveći izazov očuvanju čovekovog iden­ti­te­ta i da je to područje vrlo problematično, da su poremećaji identiteta sve češći i sve masovniji, naročito kod mladih ljudi gde je ponekad teško razlikovati kri­zu identiteta (koja nije bolesno stanje već često deo razvoja ličnosti) od pore­me­ća­ja u ovoj sferi.

Kriza indentiteta

Identitet je jedna od pojava čije postojanje i važnost jasno i duboko do­življavamo ali nismo u stanju da to jasno izrazimo rečima. To je samo jezgro lično­sti koje omogućava osobi da doživi sebe kao posebnu i nezavisnu ličnost, sve­snu sebe u kontinuitetu, omogućava da doživi druge ljude i formira svoj od­nos prema njima. Pruža osećanje unutrašnjeg jedinstva i celovitosti, "udobnost u sopstvenoj koži". Nastajanje identiteta je proces koji počinje rođenjem i stal­no se obogaćuje i razvija. U formiranju identiteta od ključne je važnosti pove­zi­va­nje iskustva zadovoljstva i iskustva odricanja da bi se postigao sklad sa re­al­nošću. Svako želi da bude srećan i zadovoljan, da mu bude prijatno, da bude prihvaćen od drugih ali takođe želi da bude svoj, slobodan, da slobodno odlu­ču­je o sebi. Te dve tendencije su u različitim odnosima tokom razvoja i teže me­đu­sobnom usklađivanju. Kod zavisnika nastaje nesklad u tim tendencijama i sa­mim tim identitet ostaje defektan i poremećen. Oni se zarad potrebe za zado­volj­stvom odriču slobode, odriču svoga ja i zato je zavisnost u svom ekstrem­nom, bolesnom obliku duboko ponižavajuće iskustvo. U zadovoljstvu koje do­no­si droga nema samopoštovanja ni poštovanja, nema ljubavi ni saosećanja. Sav psihički život osobe se svodi na osećanje da je sve lepo, lako, prijatno, opu­šte­no, sve se doživljava na isti način bez obzira na to da li je bližnjima dobro ili su tu­žni, pate ili im treba pomoć. Zavisnik ne može da održi svoju reč, niko se na nje­­ga ne može osloniti, ne može biti odgovoran - identitet je jednostavno slom­ljen.
Može se postaviti pitanje koja su to skretanja u razvoju identiteta koja su rizik za ulazak u bolest zavisnosti. Mladi ljudi u poslednje vreme su izloženi ma­sov­nim udarima na identitet: deformiše se radoznalost, mladalački "novator­ski" duh, poštovanje humanih vrednosti, hrabrost, bliskost, usamljenost, posluš­nost se u potpunosti odbacuje jer se brka sa pokornošću, nesposobnost za odgo­vor­nost za sopstveni život se maskira manipulativnošću, itd. Široko rasprostra­nje­na pojava među mladima koja je i podsticana nekim oblicima "kultura" i "sub­kultura" ali i celokupnim savremenim načinom života je tzv. glad za sen­za­ci­jama ili čulna glad. To je strasna potraga za novim čulnim iskustvima i žudnja za fizički i socijalno rizičnim ponašanjima usmerenim ka neobičnim doživlja­ji­ma. Ova odlika je već devijacija u izgradnji identiteta i predstavlja veliki rizik za produbljivanje poremećaja. Treba razlikovati ovu glad od zdrave radozna­lo­sti koja postavlja granice, koja sadrži odgovornost, nema prisilu i uznemireno be­žanje od samog sebe u svet intenzivnih stimulusa. Drugi, ozbiljniji znak po­re­mećaja identiteta, tesno povezan sa rizikom bolesti zavisnosti je osećanje koje se često naziva usamljenošću ili dosadom, na šta se mladi žale i što često na­vo­de kao povod za probanje psihoaktivnih supstanci. To je osećanje opisao jedan od savremenih stručnjaka koji se bavi problemima identiteta, Salman Aktar: "Osećanje praznine kao šupljine. Čudna umrtvljenost unutrašnjeg emocio­nal­nog iskustva. Osećanje sebe počinje da se kruni, odronjava. Prisilno druženje, po­jave prevelikog unošenja hrane, pijenje alkohola, uzimanje droga, impulsivni sek­sualni kontakti, provokativno ponašanje – služe kao neophodna sredstva za "punjenje energijom". Osećanje praznine se razlikuje od usamljenosti koja je bol­na čežnja za nekim ili nečim što savest ne dozvoljava ili je nedostupno u realnosti. Unutrašnji svet, iako tužan, ispunjen je slikama i živim emocijama. Praz­nina, sa odsustvom čežnje je duboko uznemirujuće i dehumanizujuće is­kus­tvo". U srednjim školama droga je postala svakodnevica i sa njom tek počinje borba. Nije retkost da, prema rečima prosvetnih radnika,  učenik nastavi pri­sustvuje pod dejstvom droge. Na odmorima između časova dosta se puši, ne­ki duvan, neki marihuanu. Kada se deci postavi pitanje o njihovom pri­vat­nom i porodičnom životu, često se čuje da su roditelji prezauzeti, po ceo dan ni­su kod kuće. S druge strane, imamo i drugu krajnost – prezaštićeno dete. Ve­ći­na te dece nema organizovano slobodno vreme, a osim odlaska u školu gotovo i da ne­ma­ju fiksiranih obaveza, ne bave se sportom, ne čitaju, a to stavlja veliki pra­zni pro­stor u koji se onda droga lako uklopi. To se pokazuje kao nedovoljno uspe­šan recept za stabilan razvojni put mladih. Decu treba voleti, ali treba imati i zahteve prema njima, treba im davati obaveze u kući, ne treba im samo davati no­vac nego emocije. ­

Zavisnik lili ne?


Uvek se postavlja pitanje zašto neko postaje zavisnik a neko ne, na­ro­či­to ako su osobe rasle u sličnim okolnostima ili čak u istoj porodici. Da li postoji predispozicija za ovu bolest, fizička ili psihička? Na ova pitanja nema jasnog i sigurnog odgovora. U toku su istraživanja koja se bave postojanjem neke vrste neu­rološke predodredenosti za bolest zavisnosti. Ispituju se receptori u mozgu ko­ji specifično reaguju na prisustvo unutrašnjih ili spoljašnjih psihoaktivnih supstanci, njihova struktura i osetljivost. Ukoliko bi se npr. ustanovilo da je neko osetljiviji, recimo, na opijate, to bi značilo da takva osoba ako konzumira opi­jatske supstance, brže razvija zavisnost i sa težim patološkim ispoljavanjima ne­go neka osoba kod koje je utvrđena normalna ili smanjena osetljivost na te sup­stance. Ova vrsta istraživanja upućuje na zaključak da jasno treba savetovati sva­kog da i ne proba psihoaktivnu supstancu jer se unapred ne zna da li je neko oset­ljiv na nju, što bi značilo da i jednokratno unošenje već stvara psihičku potrebu za ponovnim uzimanjem supstance. Takvi pacijenti u lekarskoj praksi po­stoje i za njih je zajednička karakteristika da im se "droga odmah dopala" ia­ko su pre probanja bili protivnici toga.

Kontakt sa drogom


Prema procenama osoba iz SUP-a koji se problemom droge bave godinama, dobija se procena da je 70-80 procenata mla­dih, uzrasta od 15 do 25 godina bilo u kontaktu sa opojnim drogama. To su pro­davci, kupci, uživaoci, nar­­­komani. Ne može se reći da se droga koristi samo na nekim određenim me­sti­­ma u gradu, ona se, takoreći, uživa svugde i na sva­kom mestu. Kada je u pi­ta­­nju školska omladina, u poslednjih godinu dana dro­gu najviše koriste sred­njo­škol­ci, a sve više droga ide i po osnovnim školama. Kao korisnici evidentirana su i deca ispod 14 godina, što do sada nije bio slu­čaj. Granica se spustila na se­d­­mi-osmi razred osnovne skole. Zbog toga se sve vi­še i škole interesuju za nas pro­gram edukacije, da vide kako da prepoznaju de­cu koja koriste drogu i šta treba preduzeti. Pored takozvane represivne, SUP ima i edukativnu ulogu kada je droga u pitanju. Preventivni rad znači saradnju sa školama, bolnicom, rodite­lji­ma. Roditelji se direktno obraćaju za pomoć ka­da nađu drogu kod deteta. Dro­ga je problem ne samo porodice već i društva. Ali, ima roditelja koji su in­di­­ferentni prema problemu ili ne prihvataju istinu da nji­hovo dete uzima drogu. Problem je kada se to kasno primeti. Škole moraju da se bore sa problemom dro­­ge, da se ne dozvoljava preprodaja droge u ško­la­ma. Alkohol među mladima je takođe rasprostranjena pojava. Karakteristično je br­zo ispijanje većih količi­na, kombinovanje više vrsta alkohola i drugih sred­sta­va.
U ispitivanjima sprovedenim tokom više godina na populaciji učenika niških osnovnih i sred­njih škola, jasno se vidi da je stav učenika o štetnosti droga različit. Od odgovora odabrani su samo najčešći - većina misli da je uzimanje opasno (36-47%), da je štetno (5-15%), da je moderno (1-4%), a samo oko 1% njih smatra da ke korisno ukoliko se uzima u manjim količinama.

Psihosocijalni aspekt bolesti zavisnosti

Pojam "bolest zavisnosti" daje osnovu za razmišljanje da zavisnost sa­ma po sebi nije bolest. Stanje zavisnosti je, kako navodi dr Jelica Satarić,  je­dno od bazičnih ljudskih stanja kojim počinje život. Osećanje zavisnosti, ma ko­liko mučno bilo, nije kao takvo bolesno. Zavisnost je, dakle, deo normalnih is­ku­sta­va a nekada ima patoloske oblike. Slično je i sa nekim drugim ose­ća­nji­ma - npr. strah je normalno osećanje a može imati bolesne vidove (fobije, pani­čni na­padi i sl), tuga je u patološkom obliku depresivno raspoloženje, radost ta­kode ima patološki korelat u maničnom stanju. Ljutnja i srdžba se mogu mani­fes­tovati kroz neosnovan ubilački gnev.
Ono što je bitna odlika bolesnog uopšte jeste destruktivnost tj. težnja us­me­rena ka narušavanju dinamičke ravnoteže fizioloških i psiholoških pro­cesa. Ta­ko bismo mogli reći da zavisnost postaje bolesna kada počne da po­tis­ku­je i ne­gira druge psihičke sadržaje - druge emocije, stavove, principe, ideje i raz­­miš­ljanja, a forsira one osobine koje služe njoj - manipulativnost, pasivnost, be­­zobzirnost, nestrpljivost, samopopustljivost. Zavisnost nije izolovano ose­ća­nje i iskustvo, ono je normalni razvojni stupanj i u procesu biološkog i psi­ho­loš­­kog sazrevanja čoveka menja se u privrženost, toleranciju, odgovornost, po­što­­vanje, ljubav. Ukoliko zavisnost počne da se "širi", ona se širi u najvećoj me­­ri na uštrb onih psihičkih stanja koja iz nje nastaju sazrevanjem. Tako, ono što je bolesno u bolesti zavisnosti je to što i žudnja za objektom zavisnosti po­tis­ku­je sve ili skoro sve ostale delove ličnosti, osećanja, principe, moral, odgo­vor­­nost. Zdravi delovi nisu u stanju da se odupru bolesnoj želji. Oni postoje, po­­tis­nuti su ali vremenom, ako bolest potraje, postaju sve slabiji i defor­mi­sa­niji.­

Nastanak zavisnosti


U pokušajima da se nađe objašnjenje za nastanak zavisnosti, postoji vi­še različitih stanovišta:
Genetički i biološki pristup. Smatra se da poremećaj u metaboličkom funkcionisanju organizma može biti osnova za nastajanje zavisnosti. Telo pro­iz­vodi vlastiti opijat ''endorfin'' a njegov deficit dovodi do veće osetljivosti na bol. Novija istraživanja pokazuju da su ljudi s manjkom endorfina skloniji ak­tiv­nostima koje jače pobuđuju CNS, aktivnostima koje donose svojevrsno uz­bu­đenje. npr. kockanje. Iz tog razloga bi ti ljudi mogli biti skloniji i uzimanju dro­ge.
Teorijski pristup uslovljavanja. Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju ak­tivnosti koje su im bile prijatne ili su na neki način bile nagrađene. Ritual uzi­manja droge može se shvatiti kao svojevrsna nagrada, zbog čega se teži po­nav­ljanju toga postupka. Znaci vezani za uzimanje droge mogu izazvati efekte kao i sama droga. Mnogi eksperimenti dokazuju da njeno delovanje zavisi od ce­lokupnog iskustva pojedinca i okruženja. Na primer, neka očekivanja o učin­cima droge se najverovatnije usvajaju pre početka konzumiranja i mi pamtimo ka­­ko je neka droga pomogla nekome da se bolje oseća i kada sami probamo to isto i mi osećamo iako stvarno delovanje droge s time zapravo nema ve­­ze (pla­ce­bo efekt). Povezanost između očekivanja i učinka droge na svest, po­ka­zuje da vi­ši mentalni procesi mogu uticati na sve aspekte ponašanja, uklju­ču­jući i one pod utjecajem hemijskih supstanci.
Teorije adaptacije. Zavisnost se može tumačiti i kao naučeno ponašanje ko­je olakšava prilagođavanje pojedinca konkretnoj socijalnoj sredini. Želja da se bude prihvaćen u svojoj okolini može se ostvariti na prihvatljiv ili ne­prihvatljiv način. Dva bitna psihosocijalna činitelja koji u detinjstvu i mladosti mogu otežavati proces adaptacije su socijalna nekompetentnost i agresivnost. Ti či­nioci mogu biti uzroci, ali i posledice socijalne izolovanosti. Osobito agre­siv­ni pojedinci nisu popularni u krugu svojih vršnjaka, ali ni u svojih nastavnika i po­rodicama, što može uticati na gubitak samopouzdanja, učenje, na ponašanje. Ka­ko okolina uglavnom deluje represivno, beg u drogu se čini kao jedino olak­ša­nje. Mladi nastoje odložiti proces odrastanja i rešavanja situacija kojima nisu do­rasli ili se smatraju nekompetentnima.
Biopsihosocijalni pristup. Stres može povećati verovatnoću zloupotrebe droge, pogotovo ako se od nas traži više nego što možemo učiniti ili pružiti, i ka­da smo izloženi nekoj pretnji usmerenoj na vlastitu sigurnost. Hoćemo li ne­ku situaciju, problem ili slično doživeti kao izazov kome se možemo odupreti ili kao pretnju ličnoj sigurnosti, utiču biološki činioci – odnose se na saznanje da na raz­ličite pojedince stimulusi različitog intenziteta različito deluju. Ovaj pri­stup na­sto­ji da sintetizuje biološku komponentu i razumijevanje uslova u kojima poje­di­nac živi, kao njegovih osobina koje mogu uticati na mogućnost ko­rišćenja droga.

Alarmantno širenje narkomanije


Narkomanija se širi u svim zemljama sveta pa i naša zemlja nije po­šteđena ove pojave. Drogu najviše koriste mladi uzrasta izmedju 14 i 25 go­di­na. Uzimaju je iz znatiželje, dosade, potištenosti, želje za avanturom, slabosti da odbiju ponuđenu drogu kao i zbog nedostatka čvršće veze s porodicom. Drogu jos uvek shvataju kao dobru zabavu, bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaz­nicu u svet odraslih. Većina mladih ljudi, ipak, ne uzima drogu. Manji broj će posle prvog uzimanja to ponoviti nekoliko puta i njima preti opasnost da po­stanu zavisnici. Najučestalija droga koju koriste mladi na našem ilegalnom trži­štu su proizvodi indijske konoplje - marihuana, hašiš i hašišovo ulje. Prema pro­­­­cenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko  35 000 nar­ko­ma­na. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80 000 zavisnika od droge. Iako zvaničnih podataka nema, stručnjaci sve češće tvrde da je oko 60 odsto mla­dih, najviše srednjoškolaca, u kontaktu sa drogom. Zanimljivo je da se po­sled­njih go­dina izmenila socijalna struktura narkomana. Pre desetak godina oni su pri­pa­dali višim socijalnim slojevima. Sada ih je najviše iz srednjeg i nižeg sloja. Takođe se pokazalo da najčešće nema istorije uzimanja droge u porodici, nema učestalih primera da momak/devoka uzimaju drogu, niti da to čine bliski prijatelji.

Svaka droga je opasna!

Svaka je droga opasna jer svojim delovanjem smanjuje sposobnost za rad i koncentraciju, pojavljuju se priviđanja, sklonost ka samoubistvu i ak­ti­vi­ra­nju pojave skrivenih psihičkih bolesti. Nakon dužeg uzimanja ovih droga javlja se potreba za "težim" drogama kao što su kokain, heroin i morfijum. One još ra­zor­nije deluju na psihofizičko stanje korisnika, uzimaju se najčesce injek­ci­ja­ma, pa izazivaju AIDS, žuticu, trovanje krvi i slično. 
Osobe koje koriste drogu su narkomani i ne uzimaju je iz zadovoljstva, već radi neizdrživo jakog nagona za uzimanjem i izbegavanjem mukotrpnih bolova. Narkoman u društvu živi kao parazit pošto sve uzima a nista ne daje. Njegovi interesi su vezani za drogu samo kako je i gde nabaviti. Roditelji i staratelji ne smeju misliti da je narkomanija pojava koja ih se ne tiče, da je ne­ma ili da je ona problem drugih. Nijedna porodica nije poštedjena mogućnosti da jednoga dana uđe u taj krug. Vaspitanje nije svemoćno, ali mu je moć velika. Nema jeftine droge, pa se u potrazi za novcem ona često preprodaje i tako čini krivično delo. Kontakt roditelja sa policijom i školom vrlo je važan.

Narkomanija kod mladih


Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama. Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.potreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Droga se vise ne događa negde drugde i nekima drugima, ona je ovde među nama. Naglo raste broj uživalaca droga, naročito među mladima, među srednjoškolcima, pa i starijim osnovcima. Medicinski stručnjaci tvrde da nijedna droga nije bezopasna, napotiv, ostavlja teške posledice i po mentalno i po fizičko zdravlje. Upravo zbog toga neke škole u saradnji sa lekarima i policijskim stručnjacima organizuju sastanke sa učenicima, roditeljima, nastavnicima, kako bi se upoznali sa ovim problemom, a cilj je da deca ne posegnu za drogom, odnosno da prestanu sa njenim uzimanjem.

Kobna popularnost marihuane

Kod nas se koriste uglavnom lakše droge, a najpopularnija je marihuana. U kontaktu sa drogom je bio veći deo populacije od 15 do 25 godina.  Nema jeftine droge, pa se u potrazi za novcem ona često preprodaje i tako čini krivično delo. Kontakt roditelja sa policijom i ško­lom vrlo je važan. Nastanak zavisnosti tumači se preko više različitih teorija. Takođe se ukazuje na značaj različitih faktora, među kojima se oni mogu grupisati u sledeće:  psihoaktivna supstanca,  ličnost,  po­ro­dica i  društvo. Društvo ne može samo svojim restriktivnim sta­vom pre­ma uzimanju droga i zakonskim propisima suzbiti ovu pojavu. Mo­ra se preduzimati neka "prijateljska aktivnost" ali ne i neopravdano popustlji­va, prema mladim ljudima. Kao odgovor na dilemu u kom pravcu treba tu aktivnost kanalisati, može poslužiti i Frojdova klasična definicija dušev­nog zdravlja: ono što karakteriše zrelu, duševno zdravu osobu je kapa­citet za ljubav i kapacitet za rad. Potrebno je da školski programi obuh­va­te mlade pre nego što se određeni oblici ponašanja uspostave.

Droga i među osnovcima

Među mladima je sve više korisnika duvana, alkohola i droge. Posebno je alarmantan sve veći broj narkomana. Ta pojava i te kako utiče na društvo u kojem se ti narkomani nalaze i narkomanija se može suzbiti samo dobro or­ga­nizovanom prevencijom i akcijom, upoznavanjem široke populacije o drogama i njenim štetnim delovanjima na društvo. Droga osvaja mlade, donja starosna gra­nica se sve više spušta, pa je pored srednjoškolaca uzimaju i učenici starijih razreda osnovnih škola. Najviše se koristi marihuana u obliku cigarete, i njen miris se širi i po školama, i po ulicama, i svim sastajalištima mladih. Osim nje najčešće se koriste "markice" LSD-a i tablete ekstazija.
Zloupotreba droge je osobito karakteristična za moderno društvo. Taj fe­nomen izvire iz napetosti koje nastaju zbog visokih zahteva koje društvo na­me­će pojedincu a droga se uzima kao sredstvo za koje se očekuje da olakša sva­ko­dnevno suočavanje sa problemima.

http://www.serbico.rs/

Crystal Meth: najkraći put do zombija


'Meth' jer je kratica od riječi methylamphetamin (ili methamphetamin), a radi se o sintetičkom stimulacijskom sredstvu na bazi amfetamina prvi put proizvedenom u Japanu. Cijena: 70 eura po gramu
Ne želimo da netko pomisli da su ostale vrste droge imalo bolje od ove, no Crystal Meth je definitivno jedan od najružnijih i najkraćih puteva do smrti. Samo za one s jakim želucem!

Nova party droga koja zadnjih nekoliko godina hara noćnim klubovima između New Yorka i San Francisca zove se Tina. Točnije, Christina ili Crystal Meth(amfetamin). Znamo, zvuči uzbudljivo, a još k tome ima i to zvučno žensko ime, no ono što je ovdje uistinu novo je samo ime.

Prava istina je ta da je Crank, Ice, Benzedrine, Chalk, Bambinos, Dixies, Diamonts, Mao, Mollies, Jugs, Ups Ice ili Yaba, kako se još sve naziva Crystal Meth, običan metamfetamin tj. vrsta XXL varijante amfetamina, koji pod mikroskopom izgleda kao gorski kristal, a koji je kemičarima, no prije svega vozačima kamiona, Hell's Angelsima i vojnicima dobro poznat već stotinjak godina.

Konzum: ušmrkavanje, pušenje, gutanje ili putem igle. Ovisnost nastupa vrlo brzo, pogotovo ako se droga puši ili ušpricava i time naglo dospijeva u krv

Ugrubo pojednostavljeno, ovako se osjeća čovjek koji konzumira Crystal Meth: zamislite skijašku skakaonicu koja počinje na Sljemenu, a završava u Garmisch-Partenkirchenu. Čovjek je euforičan već kad se popne na nju. Potom slijedi spektakularan let nad Europom (euforija, visok krvni tlak, rast samopouzdanja, libida i stanje budnosti), a umjesto klasičnog pada s lomljenjem svih ekstremiteta dobiva halucinacije, paranoju, lupanje srca, amneziju, nervozu, snažno tjelesno propadanje, ekceme, velike šanse da ćete pokupiti HIV, komu te naposljetku smrt.

Pomiješate li kojim slučajem Meth s Viagrom ili nedajbože ecstasyjem - skorim ekscesima koji će najverojatnije završiti u crnoj kronici ništa ne stoji ne putu. No, koliko je situacija zapravo ozbiljna svjedoči i podatak da je čak i pomalo suzdržani New York Times objavio članak o razuzdanim gay sex partyjima koji se održavaju po noćnim klubovima i hotelima preko cijelog vikenda okrivivši upravo Crystal Meth za nagli porast oboljelih od AIDS-a.

Njujorška antikampanja: Posebna ponuda - kupiš Crystal i dobiješ HIV. I to besplatno!

Prije svega pet godina njujorška organizacija Crystal Meth Anonymus je na svojim sastancima koji nude programe tipa 'u 12 koraka do oslobođenja od ovisnosti' brojila svega 5-6 ovisnika. Stanje stvari danas - više od 23 takva društva koja broje na stotine sudionika. Njujorški pak liječnici javljaju da je 20% homoseksualaca zaraženo virusom HIV-a uglavnom zbog konzumiranja Metha, koji kod čovjeka izaziva veliku želju za anonimnim seksom.


Amerika već broji milijun ovisnika o methu, a opasnost se uvelike približila i Istočnoj Europi, među kojima prednjače Poljska i Njemačka
No, osim gay populacije, najviše je ugroženo siromašno stanovništvo budući da se Crystal Meth može relativno lako i nadasve jeftino proizvesti u kućnoj radinosti. Jedna od žrtava Crystala je i Theresa Baxter (42) čija se transformacija izgleda već neko vrijeme koristi na internetu kao jedna od mogućnosti zatrašivanja novih potencijalnih konzumenata ove opasne vrste droge.

Thersa Bayter prije ovisnosti o Crystal Methu


Razmak između ovih dviju fotografija po načelu prije/poslije iznosi svega tri i pol godine. "Počela sam uzimati Meth jer sam patila od depresije," kaže Theresa, "a on se pokazao kao znatno jeftiniji i učinkovitiji od ostalih sredstava. Kada bi djelovanje popustilo, uzimala bih sve sve veće i veće količine, sve dok naposljetku nisam mogla više spavati (čak 14 dana u nizu nisam oka sklopila), dok mi nisu poispadali svi zubi i dok nisam izgubila 18 kilograma."

Thersa Baxter nakon tri i pol godine ovisnosti

Američka savezna država Oregon je prvo upozorila na opasnosti koje sa sobom donosi konzumiranje Crystal Metha i zabranila kupovinu pseudoefedrina osim na recept. Nažalost, za ljude kao što su Theresa ovaj zakon je došao prekasno, jer droga ne samo da joj je kompletno uništila zdravlje i izgled, već ju je učinila i kriminalkom. Zbog krađe i posjedovanja droge Baxterova mora odležati u zatvoru 5 mjeseci, no ono što ju najviše boli je to da se više ne može pogledati u ogledalo, jer ju je Meth pretvorio u živućeg zombija. I to nepovratno

Kokainska zavisnost

      CRACK I KOKAIN
   
     Kokain je veoma adiktivna droga. Kada jednom uzme kokain individua ne može predvideti da li æe nastaviti da uzima drogu ili ne.
     Osnovni naèini unošenja kokaina u organizam su: ušmrkavanje, putem injekcije i pušenje. Ušmrkavanjem se kokainski prah udiše kroz nos, gde se apsorbuje u krvotok kroz nazalno tkivo. Injekcijom se droga, pomoæu igle, direktno unosi u krvotok. Pušenjem se kokainska para ili dim udiše u pluæa, gde je apsorpcija u krvotok jednako brza kao i kod injekcije.
     'Crack' je ulièno ime za free base (slobodnu bazu) koja se koristi za pušenje, a dobija se iz kokain hidroklorida. To se radi tako što se kokain pomeša sa sodom bikarbonom i vodom, a zatim zagreje da bi se odstranio hidrohlorid i na taj naèin se proizvodi kokain za pušenje. Termin 'crack' se koristi zbog zvuka pucketanja koji se javlja kada se ta mešavina puši, odnosno kada se zagreje, a to se dešava zbog prisustva sode bikarbone.
     Zloupotreba kokaina je jednako opasna bilo da se uzima ušmrkavanjem, injekcijom ili pušenjem. Izgleda da do kompulzivne upotrebe kokaina brže dolazi ako se ova supstanca puši, nego kad se ušmrkava. Pušenjem, veoma visoke doze kokaina brzo dopiru do mozga i stvaraju jako i trenutno uzbuðenje. Korisnik koji drogu unosi iglom je izložen riziku da se zarazi HIV virusom, ako deli iglu ili ostali pribor.
   
     ZDRAVSTVENE TEŠKOCE
   
     Kokain je jak stimulant centralnog nervnog sistema i on onemoguæava proces reapsorpcije dopamina, hemijskog prenosioca signala kojima se reguliše oseæaj uživanja i kretanja. Dopamin predstavlja deo sistema za nagraðivanje koga mozak otpušta i pri tom doprinosi stvaranju uzbuðenja koje je karakteristèno za konzumiranje kokaina.
     Efekti kokaina koji se ogledaju kroz telesne promene ukljuèuju sužene periferne krvne sudove, proširene zenice, povišenu temperaturu i krvni pritisak i ubrzano kucanje srca. Trajanje poèetnih euforiènih efekata kokaina, što ukljuèuje hiper-stimulaciju, smanjen umor i bistrinu uma, zavisi od naèina unošenja droge. Što je brža apsorpcija, to je kraæe trajanje uzbuðenja. Uzbuðenje nakon ušmrkavanja može trajati 15 do 30 minuta, dok nakon pušenja može trajati 5 do 10 minuta. Poveæana upotreba može smanjiti period stimulacije.
     Neki korisnici spominju oseæanja nemira, razdražljivosti i anksioznosti. Može, takoðe, da se razvije tolerancija, pa mnogi zavisnici govore da nastoje da ostvare jednako zadovoljstvo kao nakon prvog uzimanja, ali u tome ne uspevaju. Nauèno je dokazano da neuropsihološke promene koje izaziva kokain utièu da individua nastavlja da uzima drogu, uprkos štetnim psihièkim i socijalnim posledicama. U retkim sluèajevima, može doæi do iznenadne smrti nakon prvog uzimanja kokaina. Ipak, ne zna se kod koga postoji sklonost za iznenadnu smrt.
     Visoke doze kokaina i/ili produžena upotreba mogu da izazovu paranoju. Pušenje crack kokaina može da stvori agresivno paranoidno ponašanje kod korisnika. Kada zavisnici prestanu da uzimaju kokain, oni najèešæe postaju depresivni. Stoga može doæi do nastavljanja upotrebe kokaina kako bi se prevazišla depresija. Produženo ušmrkavanje kokaina može dovesti do èira na sluzokoži nosa i do ošteæenja nazalnog septuma u tolikoj meri da može doæi do njegovog kolapsa. Smrti povezane sa zloupotrebom kokaina najèešæe nastaju usled zastoja srca ili napada koje prati prestanak disanja.
   
     DODATNA OPASNOST: COCAETHYLENE
   
     Kada ljudi mešaju kokain i alkohol, oni neznajuæi prave kompleksan hemijski eksperiment unutar svog tela. Istraživanja koje je sprovela NIDA (National Institute on Drug Abuse) su pokazala da ljudska jetra kombinuje alkohol i kokain i stvara treæu supstancu cocaethylene, koja intenzivira euforiène efekte kokaina,dok se javlja poveæan rizik od iznenadne smrti.
   
      LEÈENJE
   
     Veoma rasprostranjena zloupotreba kokaina je podstakla razvoj programa za lecenje zloupotrebe ovog tipa droge.
     Prioritet u istražvanju jeste pronalazak medikamenta koji bi blokirao ili veoma smanjio efekte kokaina, i koji bi se koristio u leèenju. Istraživaèi takoðe nastoje da otkriju lek koji bi pomogao da se prevaziðe jaka žudnja za drogom kod ljudi koji se odvikavaju od kokaina. Trenutno se ispituje efikasnost i bezbednost korišæenja nekih lekova za leèenje kokainske zavisnosti.
     Zajedno sa terapijom medikamentima koriste se bihejvioralne terapije, posebno kognitivno bihejvioralna terapija, koja može biti veoma efikasna kod leèenja pacijenata koji zloupotrebljavaju kokain. Obezbeðivanje optimalne kombinacije razlièitih tretmana za svakog pojedinaènog pacijenta je od velikog znaèaja za krajnji ishod leèenja.

U svetu najmanje 200 miliona narkomana

Medjunarodni dan borbe protiv droge, 26. jun, obeležava se i ove godine pod sloganom "Da li droga upravlja tvojim životom?", a cilj kampanje je širenje svesti o štetnosti narkomanije i potrebi suzbijanja kriminalnih aktivnosti u vezi s drogom.

Prema globalnim procenama droge širom sveta koristi oko 200 miliona ljudi, s tim što 162 miliona koristi marihuanu i hašis, a 35 miliona stimulanse tipa amfetamina, metamfetamina, ekstazija i metkationina.

Droga
Procene takodje govore da oko 16 miliona ljudi u svetu koristi opijate - opijum, morfijum, heroin, sintetičke opijate, a oko 13 miliona kokain, dok stručnjaci upozoravaju da je upotreba opasnog "belog praha" u zemljama zapadne Evrope dostigla alarmantan nivo.

Potencijal kanabisa, koji se uzgaja i koristi širom sveta, poslednjih godina se povećao, dok su rizici ove droge po mentalno zdravlje potcenjeni, ocenjeno je u globalnom godišnjem izveštaju Kancelarije UN za drogu i kriminal (UNODC).

Veća tržišta kokaina, opijata i kanabisa su stabilna ili u padu, dok postoje indicije da je u porastu proizvodnja i upotreba sintetičkih droga u zemljama u razvoju.

Droga

Upotreba opijata najveća je duž puteva krijumčarenja iz Avganistana, koji je s 93 odsto i najveći proizvodjač opijuma u svetu, dok u Aziji veliki problem predstavlja povećana upotreba stimulansa amfetaminskog tipa.

Borba protiv zloupotrebe psihoaktivnih supstanci usmerena je na smanjenje dostupnosti droga kroz zabranu proizvodnje, distribucije i krijumčarenja, kao i suzbijanje svih oblika kriminala u vezi sa drogom.

четвртак, 8. април 2010.

Kako sam stigao do heroina

Bio sam potpuno normalna osoba, sa zdravim pogledima na svet. Čak su mi i cigarete bile nešto  strano i zabranjeno.
A onda sam u drugom razredu srednje škole iz čiste radoznalosti probao marihuanu. Drug mi je pričao kako je probao i kako je mnogo dobro. Mnogo ljudi ju je koristilo u mom okruženju tako da sam želeo da se uklopim u društvo, da se ne izdvajam od grupe. Marihuana je bila nešto opasno i zabranjeno i u tome je bila njena draž. U početku mi se čak nije ni sviđala i osećao sam gađenje pri pušenju marihuane; ali sam nastavljao jer su svi ostali nastavljali. Nakon nekog vremena odbojnost je prošla i duvam sve češće i češće. Izlasci vikendom u grad bili su prava prilika da se „opustimo” i „zaboravimo na probleme”, iako mi sada nije jasno kakve sam ja to probleme imao. Sada znam stvar nije samo u marihuani. Poenta tih „stepenika” (od kojih je ona prvi) preko kojih se stiže do dna je u sledećem: kako sve više zalazim u taj svet, stvari počinju da se komplikuju. S obzirom na to da počinjem sve više da se krećem u krugu ljudi koji takođe koriste droge i upoznajem ih sve više, počinjem da formiram nove stavove.
Čim se okružiš ljudima koji su potpuno suprotni od onih ljudi koje si imao ranije, stvari postaju izvrnute. Sve češće se priča o drogama, o tome kako je neko probao ovo ili ono. Takođe, psiha počinje da se navikava na „efekat”. Telo jos uvek nije zahvaćeno, ali psiha sve više i više tone u pogrešne vode. Kao i kod alkoholizma, počinješ da se navikavaš da budeš pod dejstvom nečega, bilo čega (u početku su to alkohol i marihuana). Kako sam svoj život počinjao da oblikujem prema drugim kriterijumima. Moj sistem vrednosti lagano počinje da se menja. Vremenom upoznajem i ljude koji prodaju drogu, a kada prvi put samostalno kupiš, već si zagazio u svet koga ćeš tek kasnije postati svestan.
Sada dok pišem ovo, shvatam da bih se ja pre 2 godine smejao svemu ovome misleći da je sve to preterivanje i da marihuana uopšte i nije droga. Naravno, ne mora da znači da će neko neminovno preći taj stepenik i nastaviti dalje ka dnu; ali ipak to je situacija u 95% slučajeva. Znači, tvoje okruženje počinje da se menja, a ljudi koji su oko tebe su jedan od vrlo značajnih faktora za razvoj bolesti. Kako sve više slušaš i „učiš” o novim drogama, tvoja radoznalost (ili nešto drugo) kaže ti da bi trebalo da probaš još nešto. -Pa šta, nije to ništa, toliko ljudi to radi. Uostalom, ništa mi neće biti ako probam.-
To je taj kobni stav. Većina se ne zaustavi na probanju. Tako sam ja prvi put probao „Trodon”. Za one koji ne znaju, to je snažan analgetik koji se daje ljudima sa jakim bolovima. Popio sam 4 tablete i nakon nekog vremena popušio džoint. Taj dan mi je bio toliko divan, sunčan, savršen. Sve sto sam radio izgledalo mi je sjajno, a osećaj u telu je bio jedinstven. Čim sam probao, shvatio sam da ću ga probati ponovo, što sam i uradio vrlo brzo nakon toga. Sada sam već bio formirana „narkomanska ličnost” u blažem obliku. Osećao sam se kao da sam naučio neke stvari o drogama i mogu samostalno da odlučim šta mi se sviđa, šta ne, itd. Vremenom, sve češće posežem za Trodonima i marihuanom. I male stvari koje te iznerviraju postanu ti „opravdan” povod da se prepustiš „uživanju”. Čak ne moraš ni da se iznerviraš. Dovoljno je da je lep i sunčan dan i ti kažeš sebi: -Divan dan, savršen da se uradim.- Ili ako pada kiša: -Uh, kakvo
ružno vreme. Mogao sam uzeti 4-5 trodona i uživati kod kuće uz kompjuter ili TV.- Poenta je jasna: droga sve više postaje obrazac ponašanja. Nakon nekog vremena upravo taj Trodon i ta marihuana koji su mi bili tako „super” bacili su me u epileptički napad. Ničega nisam bio svestan. Rekli su mi da sam se zgrčio, zenice su ustupile mesto beonjačama, počeo sam užasno da se tresem i grčim i srušio sam se na pod. Pao sam u nesvest, kada je najveća opasnost da čovek proguta sopstveni jezik i tako umre, ostavši bez vazduha. A zašto sam dobio napad? Zato što se količina od one 3-4 tablete sa početka, tog dana popela na 12 tableta! To je ono što se zove tolerancija plus ljudska glupost. Poenta je opet jasna. Ovo me nije sprečilo niti osvestilo. Majka je mislila da sam kolabirao jer nisam dovoljno spavao i jeo. Već tada, uveliko sam počeo da uništavam i nju i ostatak porodice. Strašno je to koliko jedan zavisnik nanese zla ljudima koji su mu najbliži. Sumnja počinje da se uvlači u kuću, u roditelje, u braću i sestre. Neprospavane noći moje majke za koje ja, naravno, nemam pojma. A neprospavane noći nisu ništa naspram onoga što ih tek čeka, kako se moja zavisnost razvija. Odlazim na žurku, a pre toga sam se naslušao priča i priča o „blagodetima” ekstazija. Sa drugom probam prvi put u životu. Na žurci smo i već je potpuno normalno da ćemo pored toga što smo uzeli ekstazi i nešto popiti; možda 3-4 piva kako bismo poboljšali efekat. Marihuana se podrazumeva kao nešto potpuno normalno. Jesam li spomenuo da apetit nestaje, a dve paklice cigareta su neophodne kako bi se „izguralo” sve to? Sada već poznajem mnogo ljudi koji uzimaju najrazličitije supstance. Ponudili mi „Spid” (za one koji ne znaju, u pitanju je stimulans kao i ekstazi i obično je u obliku belog praha) i ja uzimam bez razmišljanja. Još je i besplatan – ma život je sjajan. Ali za sledeću žurku smo već kupili količinu za sebe. Poenta – opet jasna i dalje tim putem radoznali um proba sve što mu dođe pod ruku. Da nabrojim šta se sve koristi - od lekova: Bensedin, Diazepam, Trodon, Artan, Lorazepam i sve što ima „crveni trougao”, jer to znači da deluje na Centralni Nervni Sistem, a to je ono sto je poželjno. Tu su još čaj od maka, LSD, lepak, etar, hašiš, itd. Ja sam probao većinu stvari i vremenom je postala normalna sledeća situacija - izađem u grad, popijem 5 trodona, popijem pivo, zatim popušim džoint marihuane da bi trodoni počeli da deluju, pa onda opet popijem
neki alkohol, popušim još jedan džoint ... Preko svega toga, uzmem četvrtinu grama heroina, pa još jedan džoint i na kraju još jedna linija heroina. To je blo sasvim uobičajeno. Zamislite šta to uradi organizmu i unutrašnjim organima (posebno jetri, bubrezima i srcu), a o psihi da i ne govorim? Mislim da niko ne treba da se čudi zašto nisam odbio heroin kada mi je prvi put ponuđen. Za mene je to bila samo još jedna droga, a kad sam već probao sve pre nje, zašto ne bih i to. To je razmišljanje osobe koja je vec prilično poremećena. Bolest zavisnosti je bolest kao i svaka druga psihička devijacija i spada u jedne od najsloženijih i najtežih za lečenje, to svima mora biti jasno. Nakon prvog probanja, počinje sve češće „druženje” sa heroinom. U tom stadijumu uglavnom svi shvate da je heroin „najbolja” droga koju su probali i vremenom počinju da izbegavaju ostale supstance jer jednostavno ne mogu da ih zadovolje. Ništa ne može da se poredi sa heroinom, koji je sav pun apsurda: skup je, a jeftin je (jer se pare uvek nađu). Sa sve češćim uzimanjem (psiha je vec uništena) i telo počinje da se navikava. Ali sve ovo je samo uvod u priču koju tek treba da ispričam. I sve ovo je ništa naspram onoga što tek dolazi onda kada heroin postane sav moj moj svet.

Ispovest lecenog narkomana

Nisam prošao pakao, živeo sam u njemu. Punih 30 godina. Zbog droge sam uništio sve, nemam čak ni uspomene već samo crne rupe. O tome šta je moja porodica zbog mene prošla strah me je i da se prisećam. Ipak, možda moja priča pokaže roditeljima narkomana da ne treba dići ruke. Nije lako, ali ima nade - priča za „Blic“ Dragan (57), lečeni narkoman iz Beograda.

Dragan kaže da je po mnogo čemu netipičan primer. Za razliku od većine koji su prvi put drogu probali u tinejdžerskim godinama, on je to učinio tek sa 27, od tada kreće njegov sunovrat. Sve do te 1979. godine bio je, kako kaže, dobar mladić i pravi sportista.
- Te 1979. godine sam bio u Milanu, gde sam boksovao. Pred kraj godine sam imao saobraćajku i dok sam čekao da me izvedu kod sudije za prekršaje neko od Jugovića koji su tu bili mi je ponudio heroin. Ne umem da objasnim zbog čega sam je uzeo. Ušmrkao sam heroin, ušao u sudnicu i napravio haos jer mi je bilo loše i povraćao sam. Kad sam se osvestio, bilo me je sramota, ali moja radoznalost bila je načeta. Ubrzo sam uzeo drugu, pa treću dozu i tako redom. Međutim, sve je to još bilo „pod kontrolom“. Nastavio sam da boksujem, pa čak da pređem u Holandiju - priseća se Dragan.
U Holandiji sa heroina prelazi na kokain, povezuje se sa ljudima iz bivše Jugoslavije, od kojih su neki bili narko-bosovi, tako da mu je droga bila lako dostupna. Polako ga provaljuju u klubu za koji je boksovao, tako da ga izbacuju iz ringa, a i krug prijatelja postaje sve manji i uglavnom se sveo na ljude iz iste priče. Svi ostali su ga ostavili. Polako ostaje bez para i počinje sa švercom automobila. Uspeo je čak i da se oženi, a ženu je lagao nekoliko godina.
- Ostao sam sa ljudima koji su radili isto što i ja. Tešili smo jedni druge dok smo se razbijali od droge, svaki put govoreći da prekidamo. Pošto je droga bila kvalitetna, a nikad se nisam fiksao, uspevao sam da lažem ljude koji me nisu viđali svakog dana. Ni supruga nije znala sve do 1993. godine, kada smo iz Holandije krenuli u Srbiju. Prijatelj mi je dao 20 grama kokaina. Pre puta sam šest dana i noći bio „razvaljen kao slon“, pa sam morao malo da ušmrčem kako bih bio u stanju da vozim. Valjda sam preterao jer sam počeo da haluciniram da me prate i pred granicu sam progutao kesu sa više od 15 grama. Sledeće čega se sećam je bolnička soba i supruga koja plače. Bila je trudna, a morala je da gleda kako mi dve injekcije zabadaju u srce jer sam bio klinički mrtav. Tog dana je saznala sve. U godinama koje su usledile bilo je suza, svađa, obećanja da ću prestati, ali narkomanu ne treba verovati - nastavlja svoju priču pedesetsedmogodišnji Beograđanin.
U Beogradu je otvorio auto-servis, ali porok nije ostavio. Ipak, sa kokaina je morao da se vrati na heroin, ali je sve teže bilo nabaviti i to. Kako kaže, nije trebalo mnogo da svima postane jasno ko je i šta je, pa su mu svi zavrnuli slavine. Od tada je koristio sve što je našao, „eksere“, alkohol, amfetamin… Izgubio je lokal, brak je pukao, prijatelji otišli, hapšen je više puta, a o izlazu iz pakla više nije ni razmišljao. Sve o čemu je mislio je kako da nabavi sledeću dozu.
- Shvatio sam da sam na dnu kad mi je ćerka plačući rekla da zna da se drogiram. Preklinjala me je da prekinem, ali nisam mogao. Ubrzo posle toga, dva moja najveća druga, kojima dugujem život, Andreja i Zoran su me strpali u kola i odveli u kliniku gde me je doktor pitao da li želim da prekinem. Naravno da sam želeo, ali nisam znao kako. Mesec dana sam bio na ispiranju i blokatorima. Od tada već šest meseci redovno idem na razgovore, proveravaju me i iskreno se nadam da ću istrajati. Tim ljudima dugujem sve. Evo, posle trideset godina, spremam se da čist dočekam Novu godinu. Nadam se u krugu porodice. Znam da mi još ne veruju jer sam ih previše puta razočarao i izneverio, ali trude se, baš kao i ja - završava svoju priču Dragan.

Ispovest bivšeg narkomana



Drugovi me zovu Bak. Ja sam oličenje krilatice “Jednom narkoman – zauvek narkoman”. Tačnije, ja sam bio takav i ni u šta nisam verovao. Ni sada nisam sasvim siguran ko sam, ali tačno znam šta nisam – nisam lažov, lopov, ubica sopstvene majke i nisam narkoman – to sigurno nisam ja.

Otkako se sećam sebe, mnogo sam voleo svoju mamu i ponosio se njome. Moja mama je bila najlepša na svetu. Ona se rodila u Americi, njeni roditelji su vodili porodični biznis i bili veoma imućni. Pružili su joj najbolje obrazovanje i planirali za nju uspešan brak i karijeru. A dalje se sve dešavalo kao na filmu: ona se zaljubila u pilota, posvađala se sa roditeljima koji su smatrali da on nije dovoljno dobar za nju i zajedno sa mužem napustila svoj dotadašnji život i Ameriku zauvek.

Ja sam se rodio u peridou kada život mojih roditelja nije bio sasvim sređen. Otac je retko bio kod kuće, mama je patila zbog toga što ne može da mi pruži sve što je sama imala u detinjstvu. Mnogo godina kasnije sam saznao da se odricala nekih stvari kako bi za mene kupila delikatese i skupe igračke. Nije radila i potpuno se posvetila porodici. Išao sam na privatne časove stranih jezika i koncerte, dečije rođendane svojih drugova, treninge i u svemu sam bio prvi. Sa pet godina sam već slobodno čitao na dva jezika, a sa osam godina sam pisao dečije knjige.

Rastao sam savršeno srećan i nisam primećivao niti cenio činjenicu koliko sam bio srećan. Na mom nebu nije bilo ni jednog oblačka, mama me je štitila i od najmanjih neprijatnosti. Ja sam rastao u nekakvoj bajci koju je moja mama režirala. Prirodno je da nisam ni mogao da znam šta je to pravi život.

Kada sam imao 11 godina, došli su nam u goste mamini roditelji i doneli sa sobom „kamion“ poklona. Od tog trenutka sam postao njihov mezimac. U mom sunčanom svetu se pojavila skupa garderoba, putovanja, najbolji kompjuter. U to vreme su mi dru
govi i dali nadimak “Bak“, jer sam uvek bio pun para.

Moj svet se srušio kada sam imao 13 godina i odjednom se pojavio moj mlađi brat. On je oteo moju mamu noćnim plačem, dečijim bolestima i prelepim plavim kovrdžama. On je bio veoma lep i još više razmažen. Otac je tada prestao da leti i pao pod vlast tog minijaturnog komandanta. Sada se ceo svet vrteo oko njega. Kada sam pokušavao da povratim svoje, jednostavno su me kažnjavali.

Tada sam prvi put pobegao od kuće i pohlepno zaronio u novi svet pun avantura i opasnosti, zadovoljstava i nedečijih nedaća.

Tamo sam naučio da kradem, naučio šta je to rani seks, udisanje lepka i razne gadosti. Kao i ranije, u svemu sam želeo da budem prvi i najhrabriji. Sada razumem da sam u to vreme očajnički opasno eksperimentisao sa svojim životom. Prvi put sam završio na reanimaciji kada su me neki strani ljudi pronašli na ulici bez svesti posle predoziranja nekakvim tabletama.

Mama me je više puta vadila iz policije obećavajući da ja to više nikada neću ponoviti. Ali ja sam opet i opet bežao od kuće u sopstveni „čarobni svet“ ispunjen travom, nekakvom hemijom, tabletama, halucinacijama, strahovima i junaštvom. Sada se jedva sećam šta se sve sa mnom dešavalo. Ma i ne želim da se prisećam svega toga.

Saznao sam šta je to heroin kada sam ima 15 godina. Uvideo sam to vrlo jasno i osetno. Drug i ja smo u društvu odraslih momaka već nekoliko meseci pili i šmrkali svakakvo đubre, a zatim smo svima pričali o našim tripovima. Nas su tamo voleli, štitili i redovno častili. Tamo je bio i onaj „žuti“ od koga mi je u početku bilo muka, a onda je to prošlo. Osećali smo se odraslima i veoma „cool“. Obični ljudi su nam ličili na glupe i žalosne insekte koji se trude na svojim glupim poslovima, oko svoje balave dece i glupih problema. Oni ništa ne razumeju u životu i ne dokučuju nešto veoma važno - smisao života.


Tek sada vidim kakvo bedno, prljavo i mrsko biće sam bio ja sam, kada sam naduvan izgledao samom sebi kao mudar, neustrašiv junak, velika ličnost koja obasjava svet svojim svetlom i lepotom...

Tog dana sam primetio kako moj drug kao osmehujući se u snu, postaje sve bleđi i čak modriji. On kao da nije disao. Još je bio živ kada su ga dovukli do dvorišta. Srce je još kucalo. Pokušali su da ga probude, dali mu nekakvo smešno veštačko disanje, ali ništa nije pomagalo. Tada je neko pozvao hitnu pomoć i svi su se razbežali u panici...

Kažu da su ga dovezli u bolnicu mrtvog.

Ja sam ostavio svog druga da umre...

Toga dana sam odlučio da više ne taknem drogu. A već sledećeg dana je počela nekakva neobična bolest. Hladnoća, groznica, nesanica, mučnina. Kada su počele da me bole kosti, prepoznao sam heroinsku krizu u punom jeku. Jedino o čemu sam mogao da razmišljam u tom trenutku je gde da nađem još dopa. Tada već niko nije hteo da me časti. Ispostavilo se da su moji jučerašnji prijatelji dileri. Ja sam ih bio potreban samo kao pokusni kunić radi probe nove robe i kao klijent iz bogate porodice. Tih dana sam prvi put ukrao novac od majke.

Ne mogu i ne želim da govorim o toj godini pakla koji sam sam izazvao i kroz koji sam prošao. Niti o paklu kroz koji je prošla cela naša porodica. Evo samo nekoliko najupečatljivijih momenata mog pada do samog dna:

- ukrao sam iz kuće sve što nisu uspeli da sakriju od mene
- lagao sam sve i svuda, na auto-pilotu, po navici
- pljačkao sam učenike na ulici
- otimao novac od prosjaka
- pretio sam ocu pištoljem i izbijao sopstvenu majku tražeći od nje novac
- počeo sam da se bodem kada nisam imao dovoljno heroina
- počeo sam da dilujem i navukao sam bar 10 novih ljudi
- navukao sam svoju devojku na heroin i ubrzo je zarazio hepatitisom
- tri puta sam je terao na abortus kako ne bi rodila narkomana
- bio sam najniži šljam u zatvoru
- više puta sam se lečio u raznim rehabovima i svakog puta sam ili bežao odatle ili su me izbacivali
- mnogo puta sam se skidao sam, ali nikada nisam bio čist duže od mesec dana
- skoro sam umreo od predoziranja, imao epi napade na skidanju sa heroina, preležao zapaljenje pluća, dobio ubodnu ranu od noža u stomak. I svakog puta me je mama izvlačila iz tog pakla
- otac me je prokleo i zbog mene napustio mamu
- napravio sam od majke lepotice sedu staricu iskrivljenih usta od šloga

Kakve sam zločine još mogao da počinim i šta je još preostalo da uništim? Odavno nisam više verovao ni u šta i nikome. Tačno sam znao da ništa ne može da se vrati, da se popravi i promeni i da niko ne može da me skine sa droge. Poslednje godine sam se nosio sa mišlju o samoubistvu. Jedino sam se nadao da će me smrt ranije odneti...

Jednog dana sam tražio na internetu nešto za depresiju kod narkomana i naleteo na stranice RefindYourWay. Tamo je bila jasno opisana moja situacija, kako teskoba dovodi čoveka do potsvesne potrebe i navodi na upotrebu narkotika. Kako on posle strada od očigledne ili skrivene depresije za vreme apstinencije. Kako ga ta teskoba tera na recidiv. Još jedno neuspešno lečenje, razočaranje, opet depresija, očaj. Pokušavaš da se anesteziraš pomoću droge, ali više ni to ne pomaže. Tada sam shvatio da sam u začaranom krugu koji vodi od depresije do heroina i da su do tada pokušavali da me leče samo od polovine moje bolesti. Rezultata nije moglo biti kada nikoga nije zanimala moja bolesna duša i moja osećanja.

Konsultacija je bila besplatna i ja sam odmah odlučio da pozovem RefindYourWay. Nisam imao šta da izgubim. Prijatni ženski glas mi je rekao da ako sam živ, znači da izlaz postoji. I ja, koji nikada nisam verovao u Boga sam odjednom shvatio - čim sam još živ, znači da sam još uvek potreban na Zemlji. Pažljivo su me saslušali. Postavili su mi stotinu pitanja o kojima ranije nisam ni pomišljao. Mnogo toga su mi objasnili o meni samom i o mom problemu. Ni jednom me nisu ponizili i dozvolili da se osetim da ja nisam samo pacijent, već i...

Detaljno proučavanje moje situacije, jasna analiza, tačne preporuke. Pomogli su mi da izaberem gde i kako da se skinem sa heroina maksimalno lako i bezbedno, na američki način. Za samo nedelju dana su me skinuli sa 5 grama kvaliteta dnevno. Ne samo da nisam imao krizu, već sam bez ošamućenosti i pospanosti mogao da igram bilijar. Kada su proverili da sam čist, ugradili su mi prvi blokator na 3 meseca.
Kao da sam osetio da sam prešao granicu i da je rampa za mnom zatvorena. Odavno se ne sećam takvog olakšanja i radosti. Dalje je bilo već lakše: lečenje psihičke krize, depresije, psihičke zavisnosti. Svakog dana su skidali sa mene jedan po jedan sloj tereta duševnih problema. Preživljavao sam sramotu, sumnje, strah od povratka kući. Zahvalnost i ljubav su me postepeno ispunjavali. Sve češće sam razmišljao o mami i kako moram da uradim još toliko toga za nju. Setio sam se brata koga sam se trudio da ne primećujem i kome sam ukrao detinjstvo i roditelje.

Sada prolazim program INFOTURN što znači preokret sudbine pomoću informacije. INFOTURN vodi ruski psihijatar doktor Viktor koji je i tvorac te metode. Bez lekova, nizom neobičnih treninga se čistim od svakakve prljavštine koja se nakupila u srcu, a delimično de čistim i od samog sebe, jer sam i sam postao ta prljavština.


Još ne znam šta ću postati, ali sa sugurnošću znam da nisam narkoman.