Kako sam stigao do heroina

Bio sam potpuno normalna osoba, sa zdravim pogledima na svet. Čak su mi i cigarete bile nešto  strano i zabranjeno.

A onda sam u drugom razredu srednje škole iz čiste radoznalosti probao marihuanu. Drug mi je pričao kako je probao i kako je mnogo dobro. Mnogo ljudi ju je koristilo u mom okruženju tako da sam želeo da se uklopim u društvo, da se ne izdvajam od grupe. Marihuana je bila nešto opasno i zabranjeno i u tome je bila njena draž. U početku mi se čak nije ni sviđala i osećao sam gađenje pri pušenju marihuane; ali sam nastavljao jer su svi ostali nastavljali. Nakon nekog vremena odbojnost je prošla i duvam sve češće i češće. Izlasci vikendom u grad bili su prava prilika da se „opustimo” i „zaboravimo na probleme”, iako mi sada nije jasno kakve sam ja to probleme imao. Sada znam stvar nije samo u marihuani. Poenta tih „stepenika” (od kojih je ona prvi) preko kojih se stiže do dna je u sledećem: kako sve više zalazim u taj svet, stvari počinju da se komplikuju. S obzirom na to da počinjem sve više da se krećem u krugu ljudi koji takođe koriste droge i upoznajem ih sve više, počinjem da formiram nove stavove.

Čim se okružiš ljudima koji su potpuno suprotni od onih ljudi koje si imao ranije, stvari postaju izvrnute. Sve češće se priča o drogama, o tome kako je neko probao ovo ili ono. Takođe, psiha počinje da se navikava na „efekat”. Telo jos uvek nije zahvaćeno, ali psiha sve više i više tone u pogrešne vode. Kao i kod alkoholizma, počinješ da se navikavaš da budeš pod dejstvom nečega, bilo čega (u početku su to alkohol i marihuana). Kako sam svoj život počinjao da oblikujem prema drugim kriterijumima. Moj sistem vrednosti lagano počinje da se menja. Vremenom upoznajem i ljude koji prodaju drogu, a kada prvi put samostalno kupiš, već si zagazio u svet koga ćeš tek kasnije postati svestan.

Sada dok pišem ovo, shvatam da bih se ja pre 2 godine smejao svemu ovome misleći da je sve to preterivanje i da marihuana uopšte i nije droga. Naravno, ne mora da znači da će neko neminovno preći taj stepenik i nastaviti dalje ka dnu; ali ipak to je situacija u 95% slučajeva. Znači, tvoje okruženje počinje da se menja, a ljudi koji su oko tebe su jedan od vrlo značajnih faktora za razvoj bolesti. Kako sve više slušaš i „učiš” o novim drogama, tvoja radoznalost (ili nešto drugo) kaže ti da bi trebalo da probaš još nešto. -Pa šta, nije to ništa, toliko ljudi to radi. Uostalom, ništa mi neće biti ako probam.-

To je taj kobni stav. Većina se ne zaustavi na probanju. Tako sam ja prvi put probao „Trodon”. Za one koji ne znaju, to je snažan analgetik koji se daje ljudima sa jakim bolovima. Popio sam 4 tablete i nakon nekog vremena popušio džoint. Taj dan mi je bio toliko divan, sunčan, savršen. Sve sto sam radio izgledalo mi je sjajno, a osećaj u telu je bio jedinstven. Čim sam probao, shvatio sam da ću ga probati ponovo, što sam i uradio vrlo brzo nakon toga. Sada sam već bio formirana „narkomanska ličnost” u blažem obliku. Osećao sam se kao da sam naučio neke stvari o drogama i mogu samostalno da odlučim šta mi se sviđa, šta ne, itd. Vremenom, sve češće posežem za Trodonima i marihuanom. I male stvari koje te iznerviraju postanu ti „opravdan” povod da se prepustiš „uživanju”. Čak ne moraš ni da se iznerviraš. Dovoljno je da je lep i sunčan dan i ti kažeš sebi: -Divan dan, savršen da se uradim.- Ili ako pada kiša: -Uh, kakvo

ružno vreme. Mogao sam uzeti 4-5 trodona i uživati kod kuće uz kompjuter ili TV.- Poenta je jasna: droga sve više postaje obrazac ponašanja. Nakon nekog vremena upravo taj Trodon i ta marihuana koji su mi bili tako „super” bacili su me u epileptički napad. Ničega nisam bio svestan. Rekli su mi da sam se zgrčio, zenice su ustupile mesto beonjačama, počeo sam užasno da se tresem i grčim i srušio sam se na pod. Pao sam u nesvest, kada je najveća opasnost da čovek proguta sopstveni jezik i tako umre, ostavši bez vazduha. A zašto sam dobio napad? Zato što se količina od one 3-4 tablete sa početka, tog dana popela na 12 tableta! To je ono što se zove tolerancija plus ljudska glupost. Poenta je opet jasna. Ovo me nije sprečilo niti osvestilo. Majka je mislila da sam kolabirao jer nisam dovoljno spavao i jeo. Već tada, uveliko sam počeo da uništavam i nju i ostatak porodice. Strašno je to koliko jedan zavisnik nanese zla ljudima koji su mu najbliži. Sumnja počinje da se uvlači u kuću, u roditelje, u braću i sestre. Neprospavane noći moje majke za koje ja, naravno, nemam pojma. A neprospavane noći nisu ništa naspram onoga što ih tek čeka, kako se moja zavisnost razvija. Odlazim na žurku, a pre toga sam se naslušao priča i priča o „blagodetima” ekstazija. Sa drugom probam prvi put u životu. Na žurci smo i već je potpuno normalno da ćemo pored toga što smo uzeli ekstazi i nešto popiti; možda 3-4 piva kako bismo poboljšali efekat. Marihuana se podrazumeva kao nešto potpuno normalno. Jesam li spomenuo da apetit nestaje, a dve paklice cigareta su neophodne kako bi se „izguralo” sve to? Sada već poznajem mnogo ljudi koji uzimaju najrazličitije supstance. Ponudili mi „Spid” (za one koji ne znaju, u pitanju je stimulans kao i ekstazi i obično je u obliku belog praha) i ja uzimam bez razmišljanja. Još je i besplatan – ma život je sjajan. Ali za sledeću žurku smo već kupili količinu za sebe. Poenta – opet jasna i dalje tim putem radoznali um proba sve što mu dođe pod ruku. Da nabrojim šta se sve koristi - od lekova: Bensedin, Diazepam, Trodon, Artan, Lorazepam i sve što ima „crveni trougao”, jer to znači da deluje na Centralni Nervni Sistem, a to je ono sto je poželjno. Tu su još čaj od maka, LSD, lepak, etar, hašiš, itd. Ja sam probao većinu stvari i vremenom je postala normalna sledeća situacija - izađem u grad, popijem 5 trodona, popijem pivo, zatim popušim džoint marihuane da bi trodoni počeli da deluju, pa onda opet popijem

neki alkohol, popušim još jedan džoint ... Preko svega toga, uzmem četvrtinu grama heroina, pa još jedan džoint i na kraju još jedna linija heroina. To je blo sasvim uobičajeno. Zamislite šta to uradi organizmu i unutrašnjim organima (posebno jetri, bubrezima i srcu), a o psihi da i ne govorim? Mislim da niko ne treba da se čudi zašto nisam odbio heroin kada mi je prvi put ponuđen. Za mene je to bila samo još jedna droga, a kad sam već probao sve pre nje, zašto ne bih i to. To je razmišljanje osobe koja je vec prilično poremećena. Bolest zavisnosti je bolest kao i svaka druga psihička devijacija i spada u jedne od najsloženijih i najtežih za lečenje, to svima mora biti jasno. Nakon prvog probanja, počinje sve češće „druženje” sa heroinom. U tom stadijumu uglavnom svi shvate da je heroin „najbolja” droga koju su probali i vremenom počinju da izbegavaju ostale supstance jer jednostavno ne mogu da ih zadovolje. Ništa ne može da se poredi sa heroinom, koji je sav pun apsurda: skup je, a jeftin je (jer se pare uvek nađu). Sa sve češćim uzimanjem (psiha je vec uništena) i telo počinje da se navikava. Ali sve ovo je samo uvod u priču koju tek treba da ispričam. I sve ovo je ništa naspram onoga što tek dolazi onda kada heroin postane sav moj moj svet.