Kontakt sa drogom

Prema procenama osoba iz SUP-a koji se problemom droge bave godinama, dobija se procena da je 70-80 procenata mla­dih, uzrasta od 15 do 25 godina bilo u kontaktu sa opojnim drogama. To su pro­davci, kupci, uživaoci, nar­­­komani. Ne može se reći da se droga koristi samo na nekim određenim me­sti­­ma u gradu, ona se, takoreći, uživa svugde i na sva­kom mestu. Kada je u pi­ta­­nju školska omladina, u poslednjih godinu dana dro­gu najviše koriste sred­njo­škol­ci, a sve više droga ide i po osnovnim školama. Kao korisnici evidentirana su i deca ispod 14 godina, što do sada nije bio slu­čaj. Granica se spustila na se­d­­mi-osmi razred osnovne skole. Zbog toga se sve vi­še i škole interesuju za nas pro­gram edukacije, da vide kako da prepoznaju de­cu koja koriste drogu i šta treba preduzeti. Pored takozvane represivne, SUP ima i edukativnu ulogu kada je droga u pitanju. Preventivni rad znači saradnju sa školama, bolnicom, rodite­lji­ma. Roditelji se direktno obraćaju za pomoć ka­da nađu drogu kod deteta. Dro­ga je problem ne samo porodice već i društva. Ali, ima roditelja koji su in­di­­ferentni prema problemu ili ne prihvataju istinu da nji­hovo dete uzima drogu. Problem je kada se to kasno primeti. Škole moraju da se bore sa problemom dro­­ge, da se ne dozvoljava preprodaja droge u ško­la­ma. Alkohol među mladima je takođe rasprostranjena pojava. Karakteristično je br­zo ispijanje većih količi­na, kombinovanje više vrsta alkohola i drugih sred­sta­va.

U ispitivanjima sprovedenim tokom više godina na populaciji učenika niških osnovnih i sred­njih škola, jasno se vidi da je stav učenika o štetnosti droga različit. Od odgovora odabrani su samo najčešći - većina misli da je uzimanje opasno (36-47%), da je štetno (5-15%), da je moderno (1-4%), a samo oko 1% njih smatra da ke korisno ukoliko se uzima u manjim količinama.

Psihosocijalni aspekt bolesti zavisnosti

Pojam "bolest zavisnosti" daje osnovu za razmišljanje da zavisnost sa­ma po sebi nije bolest. Stanje zavisnosti je, kako navodi dr Jelica Satarić,  je­dno od bazičnih ljudskih stanja kojim počinje život. Osećanje zavisnosti, ma ko­liko mučno bilo, nije kao takvo bolesno. Zavisnost je, dakle, deo normalnih is­ku­sta­va a nekada ima patoloske oblike. Slično je i sa nekim drugim ose­ća­nji­ma - npr. strah je normalno osećanje a može imati bolesne vidove (fobije, pani­čni na­padi i sl), tuga je u patološkom obliku depresivno raspoloženje, radost ta­kode ima patološki korelat u maničnom stanju. Ljutnja i srdžba se mogu mani­fes­tovati kroz neosnovan ubilački gnev.

Ono što je bitna odlika bolesnog uopšte jeste destruktivnost tj. težnja us­me­rena ka narušavanju dinamičke ravnoteže fizioloških i psiholoških pro­cesa. Ta­ko bismo mogli reći da zavisnost postaje bolesna kada počne da po­tis­ku­je i ne­gira druge psihičke sadržaje - druge emocije, stavove, principe, ideje i raz­­miš­ljanja, a forsira one osobine koje služe njoj - manipulativnost, pasivnost, be­­zobzirnost, nestrpljivost, samopopustljivost. Zavisnost nije izolovano ose­ća­nje i iskustvo, ono je normalni razvojni stupanj i u procesu biološkog i psi­ho­loš­­kog sazrevanja čoveka menja se u privrženost, toleranciju, odgovornost, po­što­­vanje, ljubav. Ukoliko zavisnost počne da se "širi", ona se širi u najvećoj me­­ri na uštrb onih psihičkih stanja koja iz nje nastaju sazrevanjem. Tako, ono što je bolesno u bolesti zavisnosti je to što i žudnja za objektom zavisnosti po­tis­ku­je sve ili skoro sve ostale delove ličnosti, osećanja, principe, moral, odgo­vor­­nost. Zdravi delovi nisu u stanju da se odupru bolesnoj želji. Oni postoje, po­­tis­nuti su ali vremenom, ako bolest potraje, postaju sve slabiji i defor­mi­sa­niji.­